Звезда

вр. 79

3 В Е 3 Д А

стр . 629

Ето, пре кратког времена наишла еам на једног таквог... пише тако тачно, тако подробно, ништа не иревиђа, чини се да у еваком човеку осећа душу, целокупан сложен унутрагањи живот. Мене то занима, почнем га распитивати, испитивати, запиткивати, желела сам да видим како он проучава .Ђуде — и, гле, наједанпут брбља којешта!... Нодал>е од нас, ту, тако рећи ггод носом било је двоје заљублЈвних, који су нарочито избегавали једно друго, он ништа није оназио и вели : „Иогледајте, како се ова госнођица интересује овим дгбељком". Ја сам се чак наемејала „ова гоепођица/ моја другарица Варја, рекла ми је синоћ да воли мога. рођака, који се у време овога мог разговора са нисцем забављао с некаквом госпођом погледајући испод ока на Варју. После неколико дана онн се верили, постали заручници. Кад сам пгсле говорила с овим романисјером, он ми је весело признао, да не може увек на све пазити, јер треба и он да се мало одмори од посматраља и да, кад не пише, ои и не проучава. Отворсио прнзнајем, јагва„специјална", проматрања не разумем. Живот иде својим током, људи мисле, осећају, л.убе, пате п страдају, ону су занимљиви у свему и свагда, нехотице их пратиш, трудиш се да их видиш и појмиш. По кад кад видиш и занимљиве ствари. Ето, на ир. ја ћу вама рећи, зашто сте ме тражили, зашто сте дошли овде и зашто ме запиткујете. Вас то неће увредити. — Не, никако, говорите, то је занимљиво. — Вас су тамо сви похвалили, говорили су много, непрестапо, чак су вас прекидали, док ете читали; ма да је и иесносно, али је ласкаво. Л ја сам ћутала; то је вае дразкило; за тим место похвале ја сам предложила само назив приповетке, вама се није допало што нисам рекла комплимеите, као и сви други. Зар то нпје истина? Томе је свему крив мој нееиосни стални ноглед; кад се уставим на коме, гледам неодстуино, а то није св;)гда прчјатно. У гимназији то се наставиицима иије допадало. Али да се врачимо моме романеијеру. — Да, да, њега! Али боље реците да сам и ја, но томе вашем гледишту, такав, као тај ваш романсијер. Није ли тако ? Удовица, Вера Петровна, мишљаше: о, каква је ова девоЈчура, како се дрско смеје! Али како она сме, „ово" да каже њему, Нољскоме ! — [)а добро, и ви сте такви. Па ето, колико сам ја разумела, ви у вашој приповетци велите, да је свака женска занимљива, да је међу њима в'елика .разноликост, да ни две женске нигда не мисле и не љубе наједан начин... је ли тако? — Са свим тако! Свака је женска занимлшва, њен унутрашњи свет врло је сложен и разнолик, и свака љуби на свој начин. — Значи, свака женска може љубити и њу могу љубити; свака има душу и срце, изгледа да свака заслужује нажњу, као створење, које жпви, је ли тако? — Са свим тако, само даље ? — Да богме, да вас не знам израније, нрочитавши вашу приповетку, ја би уобразила, да сте ви нознавалац женских срдаца и да носматрате сваку. По вашеммишљењу, може бити свака јунакиња романа, ј-ср јс свака љубила, идп љуби, иди ће љубити. па, ирема. томс <;вака је

достојна проучавања. Ето, што бих ја номислила, а познала би то, што еам видела од како смо се познали, итојеод пре три године. Вас изненађују моје речи, ви са мном нисте нигда говорили дуго и озбиљно, а ја већ три године носматрам и проучавам вас. — Па лепо, што сте видели ? — Шта? Видим, да ви обраћате нажњу само лепотицама и младима, па и то не свагда... Видим да на старе не обраћате иажњу; оне су преживеле; носматрати њих непријатно је, — а шта се вас тиче њихна прошлост, онаје далеко од вас. Ако оне почну да говоре, да причају, ви их, ако хоћете, саслушатс са марл.ивошћу која доликује њиховој старости, њихним седим власима, али да се сами побринете да дознате пгго из њихне прошлости, то нећете учинитп. На оне, ко'е нису леие, које баш никако нису леие, ви не гледате, не само не гледате, вама је нелријатно да их гледате, та оне вам вређају ваше естетичке осећаје, а шта се вас тиче њихна душа и срце. Затворена усташца више вас драже, више вас занимају, ви хоћете да сазнате шта она крију... Де, ето и ја сам почела да говорим књижевнички... Ви сте ухваћени? — Није баш чудновато чути такве речи од девојке... Али, наставнте... — Дивота! Ето видите да ја имам право! Вама је чудновато — и ја ликујем; ви ми самп згодно идете на руку да пређем на моју личност, што је свагда у неколнко тугаљиво... Одлично. И баш ћу вам рећи, да такве женске, као што сам ја, вас ни мало не занимају, а чнме да вас занимају? Ето мноме се нећете оженити! Било би то и смешно, ви, човек пун осе1)аја, висок стаепт, угледан!... Пе само да се нећете оженити, но је смешно и забављати се. Забављати се с девојком без намере, оженити ее њоме није могуће, иа није ии занимљиво, с таквом као што сам ја, зато што нема никаквог изгледа?... И тако оженити се таквем, било би смешно, а забављати се, нема интереса, бескориено, па, .. зашто обраћати иажњу на мене?... Држи се да схваћам свој иоложај, знају и виде да се не кријем по угловима, нећу да сам жалосна врба, и иајпосле су решили: просто да сам весела, безбрижна, али се доиушта да имам доста памети, да сам разумела свој положај и помирила се.. чомирила се! јер... али реците, ио вашем мишљењу, каква еам ја женска? — 0, какво иитање! Дивна женска! Ваше очн, коса,.. о то је ленота то је чар, а ручице и ножице.... А! како се она опет враголасто насмејала! И заиста, њена је хаљина кратка и њене се ножице виде обувене у ленс ружичасте чарапе и дивне плитке ципеле са високим потиетицама... Она их намерно показује... мишљаше Вера Петровна, из свог сакривенога положаја... и готово срдито, нехотице покри своје доста велике ноге лепим чинкама. — Очи моје не иоказују ништа особито, њих нећете наћи у свету леиих очију; коса је, заиста, дуга али то није нешто што је особито .. краће, таласастије, још илавс, куд и камо су ленше... А, да су, не дај Боже, код мог малог раста још велике ноге и руке, то би била права наказа... У осталом, ствар није у томе, ја сам прилична кокета и ванредно умем себе видети у огледалу. . Ствар је врло проста јер и ја имам душу и срце, ија мислим, осећам и живим, но, то, најпосле, вас не занима. Ја нећу битн ни жена јрд мајкаЈ те радости и жадости нећу осститп, ники