Звезда

стр. 630

3 В Е 3 Д А

бр. 79

ме неће изабрати, па ето, зар ја нисам грбава, па за то | се ваљда и мисли да је свет моје душе запарложен... Ви ме нознајете већ давно, и вама је чудновато, птто ја девојка,' тако „чудновато размитљам... Ви сте ме нревидили, мене, мене, коју сте често сретали, често виђали и код куће и у друштву; никада се чак нисте заинтересовали над тим шта се може десити у дутпи мојој, да ја могу мислити, осећати, да живим, нити сте се кад-год запитали да ли ја имам укуса и погледа. Ја да љубим, не смем, ттросто зато што нико не жели да га љуби такво створење, као тпто сам ја? А најпосле нико неће завидети срећи онога човека кога ја будем љубила! А мушкиње жели да љуби из зависти, њихна љубав често је основана на частољубљу. Сваки мушкарац сматра се за срећнога да завлада женском на коју сви мушкарци погледају са одушсвљењем и жаром. А оваква створења, као што сам ја треба да се крију у какав угао и да се не појављују пред људима. Како је звоаио глас ове Ниночке и какојеносле тога узбуђено одјекнуо глас Вољскога!... — Молпм вас, Нино Андрејевна ко то Каже. На ја мисдим.... — — Молим, престапите; рећи ћете ми баналну љубазну реч но правилу светског обпчаја. Ето ви нигда ни сте помислили да ме узмете за јунакињу романа, каква сам ја јунакиња, кад ме неће нико л>убити; смешно; чак ни ја сама не смем љубити. Та и ви сте ме превидели, сдд сте ме спазили а хоћетс да ми ласкате н говорите Миле речи. А представите за тренут, допустите, да сам заволела, рецимо, ма кога. Замислите само каква би се тчјна драма десила у мени, тим ужаснија, што ја не могу тражити ни од кога да ме воли, т. ј. мени то нраво нико не признајс. У сваке женске може ностојати у дубини душе тајна нада да ће победити, да ће се допасти, оне могу да се надмећу једна с другом, а ја.. ја... меии не остаје ництта друго но да ћутим и да се кријем. Дакле видите зашто ја не могу бити јунакиња романа, ако ви сматрате јунакињу као женску, која љуби, страда, која живи, говори. Али онет верујте ми, Ја се на сваколика нрезирања према мојој личности не љутим, видим, да су људи у опште егоисте; најиосле ја не дам иовода да ми се смеју, ја не тражим никакве пажње, а и немам право на то, ја грбавица једна зар... та оставимо то. Но ето ја просто говорим да често писци, или ти, које сам ја позцавала и иознајем врло површно посматрају. Једном речју, но мом мишл,ен,у, ви писац „Дон Жуана", равнодушним погледом сгтустићете е лагано и зауставити ваш иоглед на каквој леттој, стаситој жени, ма то било рецимо и на ле::ушкастој, и примамљивој Вери Нетровној. Ту ћете задржати ваш пажљиви тхоглед, подухватићете се да проучите њен карактер и душу и... узећете је за јунакињу романа. 0 како је дрска ова девојчура! мисли из своје заседе Вера Петровна. Настало је ћутање, које је било особпто тешко за Веру Нетровну. — У осталом, насмеја се јетко оиет Ниночка, сад је ред моме коплименту: ваша ириповетка је дивна, примамљива, јасам је саелушала е великом пажњом. Сад смо сами, и ја могу, а да не обратим на се ничију пажњу, рећи вам да ми се ваш производ јако дспада. Та доста сам вам наљадн о себи, чак сам и нретерала, алц (}ам с§ инак обра -

довала, што сам могла да кажем све што ми је на души и то пред човеком као што сте ви. Ето видите, комплименат сте добили, можете се још размазити. Али већ је доцкан, мама ме извесно тражи, опростите, морам ићи. — Молим вас, тек су почели играти, зар не чујете музику? — Дошли смо само ради ваше нриноветке и сад ћемо ићн; коме је то мило да игра с грбавицом; а да сама седим у углу — досадно ми је, И Ниночка се упути ка излазу у пратњи Вољскога, који је наговараше да остане. Вера Петровна изашла је из своје заседе и полагано ушла у салу, где су се разлегали звуци валса. Ушла и пренеражена стала на прагу. Међу првим паровима витлао је бсзумно Вољски с Ниночком, подухвативпш је нежно око струка једном руком снажно и чврсто држећи њену ручицу у другој и гледајући је страсно право у очи својим светлим очима. 0 како су се обртали лако и грациозно, о како је Нпничка била дивна!.... И гле, свс обрћући се, они се упутили ка споредној соби за госте, и тек што је Вера Петровва сгигла ионово да се сакрије иза завеса кад Нпночка и Вољски улетеше у собу. Насмејану Ниночку Вољски пажљиво спусти па столичицу, која беше готово уз саму завесу, иза које се беше сакрила Вера Петровна п клече пред њом на колена. — Да, ја сам такав, као и мој Дон-Жуан: ја тражим нешто у срцу сваке женске, тражш и у очима њеним; и ппшта на свету нема ленше од твојих очију, нити боЈве од твојега срца. Разумео сам шта се скрива у теби, како ће бити срећан онај кога ти заволиш, видпм како ћеш му бити одана и душом и срцем; како ћеш нежно, топло љубити само њега. И ја те л>убим, моја мајутпна Ниночко! Ја сам те разумео и завслео. Реци ми, можеш лп ти волети мене? — А, драги мој, ја одавно, одавно тебе волнм ! Зар ти то ниси нојмио, кад сам с тобом говорила? Зар ти моје очи иису ништа казале ? Она му је етрасно гледала у очи, а и његове су се очи сијале пуне страсти. — Вера Петровна пратилаихје завидљивим погле^има иза завесе. — Дакле, ти пристајеш да будеш моја жена? Реци, драга моја, реци... — 0, мој драги! 0, мој мили!... В ојбски је страсно загрли. Ниночка нремре у загрљају на његовим грудима, лијући сузе среће. И како су се дугим. ватреним загрљајем загрлнли они . . .

Јак глас звонцета разбуди иза сна Веру Петровну, готово изнурену од ирошле несане ноћи. Звонце! Та то он звони! Ово је био сап, о, еамо сан! Девојка са светлим очима, које су заносно гледале испод тамних праменова косе, која је тако смело говорила — она ј само снила. За тренут се еети она, како је после одласка Ниночкина кокетовала с Вољским, и како није много било потребе, па да он са свим заборави Пиночку. Како је дако бнло нривезатк га за се... Како је није