Звезда

БРОЈ 80

ВЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 9 СЕПТЕМБРА 1899

год. ш

и з л а з и четвртком и недељом Ц К II А зл 1 месец 1 дииар или 1 круиа Претилату иримају све иоште, у Србији и иностранству.

ВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

П рктплату трева сјати : Стеви М. ВеселиновиПу ироф Богословг/је

НЕНЛ .АЂКНА НИСМА не примају се Рукописи не вра&ају ое. уредништво се налази : Кнежев Споменик бр. 9.

1>рој 1 пр. дин.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

број 1^> нр. дпп.

СПОМЕНАК — Саг1 МисМег Крај потока блиста тио, Ко мјесечев сребрп сјај, Један цвјетак тако мио; 0, ие презри цвјетак тај. Ојајућ', као етир илави Без облака, мило свуд, Он је вере символ прави Што ти тјешп срце, груд. Код растанка суза света С ока кане као сјај, Нек на нуту том нроцвета Молећи те : памти, нпај! Њежан, ко глед што ти гори, К'о невинсгва бистри сјај, РГз даљине он ти збори: (јеЦј ме се, иамтп, знај. . 0, чуј, душо, говор листа, Њежног цвјета гласак тај; Ал, та роса суза ј' чиста Што уздише: намти, знај... Аленса Шапти$ ТО ЈЕ РЕД — Бранковински. ЈЈР ј| -ад будете сркали каву пред каваном Џенио / видећете колико и каквих народиости има у Цариграду. Она је у Галати, баш код моста што спаја Стамбол са Галатом и Пером преко Златног Рог«1, па све људство цариградско пролази туда од југра до мрака, — говораше ми једап познаник нред мој полазак у Цариград. Тако сам и учпнио једног дана. Поручих „бир шесерли каве", коју ми донеше са иарчетом рахатлокума на таљирчегу и чагпом „тазе су" (свеже воде), иа стадох држати смотру над пролазећима.

Боже, каквих их нема! И Курда и Черкеза и Јапа неза и оних из Будина што им лице изгледа као моја обућа, коју мало те све јавно оцрни „лустраџи" са М^епег ^ан/ич.чћвв о1ше \ г Ипо1, па тек промакпе какав дервиш једући зелеп краставац од аршина дужине, а за љим Енглез који се мучи да нађе у Бедекеру шпа то једу дервишн зелепо па снако дугачко као крушку нли шевтелнју, докле га у даљем превртаљу листова не спречи хитри Грк којн му се нуди за вођа но Цариграду, јер је он у стању да га упозна и са Геттез уганпен!; ки^иеа... Од свих страпаца у Цариграду најглунљн су Јевропејци, нарочито западљацп. кад су у Ца риграду. Синови полудљивих азијских нлемена налазе улгиван>а у ашчиницама, гдс немилосрдно уништавају нечене овнујске главе. Они са којекаквих острва, где љих ву главу пече тропско сунце, задовољни су што се и у Цариграду биљем могу хра нити. Црпогорац ужива што види да је и Турчин лен исто као и < н. Рус се ни на кога пеосврће, него право иде ,,в[, послј.ство отдатв далжносткое почтение;" али Јевропејац западљак мора п за тур киљом да чезне, на је готов учипити сваку глуиост само да се топи у загрљају какве лепе хануме! * Тако је било и са добрим хер Фрајтагом, који дошао беше из Швајцарске да ироучи источљачке обичаје. Били смо добри другови на цирчшком универзитету, па се спријатељисмо и у Цариграду. Једног петка нађосмо се по ручку у вагонету што тунелом одржава саобраћај ишеђу Пере и Галате. Било је јула месеца, данп жарки, ча сам ја пронашао да се чов ж боље прохлади возећи се нсколико нута оним тунелом, него ках ноједе таљирче сладоледа, па се после наније топле цариградске воде. — Куда ви? — Ја још неколпко пуга на вишс п па ипже овим тунелом, на иосле идем на Слатке Во 1,е. Нетак је, турска недеља, па тамо пзилазе Туркиље у шегљу. То је најбоља прилика да их човек изблиз I види, а има их увек стотииама. — Врл > добро. А ја све очекујем прилику да се бацим међу хурије! Ја ћу вам дакле и ту битн друг, ако ви, рапЈоп! немате гепЛех — уоив на Слатким Водама? \ћ ип гепЛег — уоиз аих саих сЈоисез!