Звезда

стр. 642

бр. 81

Па око њега само облеће, Пишти и цвили... и њега најзад Смрца умори. Тако лагано сав свет изумре, Двојица само живи осташе, Престоног града беху граЦни, Кад свет блистапте у сјају своме, Мржња је трње међ њпх бацпла Један би другом крвцу испио, И еам > у њих душа остаде Од целог света... И они иосле многа лутања У исти мах гладни дођоше На пеп'о хладни —- нусто згариште Олтара светог; где беше много Прибран > светих стварн црквених... У страшном мраку руком коштаном Стадоше копат' пеп'о студени, Е да би искру нашли ватрице. Копају тако сухим прстима, И нод пенелом блесну искрица, И жудно оба слабо духнуше, А жар засија, — к'о да с' насмеши, Па им обасја лице наклено; Кад они један другог смотрише, Крикнуше зверски и пстог маха Од гнева, срџбе мртви надоше!... И оста земља без живе душе, И силним светом нустош овлада, Све мртво беше... трава дрвеће Све без живота, све без п »крета, То беше хаос смрти вечите!... Све мирно: реке м »ра, језера, Пучином један талас да крене, Лађе бел људи трунуше лако, Крма надаше с треском } море, Не дижућ' нигде неме таласе. Море веК давно не виде нлиму, Девица с неба — месец сјајани Давно издахчу... Вегри дунуше Немим ваздухом. Облаци црни НесташЈ с неба... А мрак вечити свуда рашири Крила ужасна ...

ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М А Н написао Ђозани Верга (насгавак) Јелена би га ударила махалицом но руци, заиушила би јнш , климнула љупко главом, да га избегне, и смејат се с другима, који су је иасгуиали и на њенога мужа показивали. Каталди би слегао раменима. — Ни њега нити икога другог, — рзка ) бн — 011 неће љубити осем себс саму.

Дешавало ее више пута да муж усред разговора с најозбиљнијим људима, држећи руку у шпагу од прсника, и стојећи у вратима, расејано иогледује у круг око Јелене и збуњено одговара на питања. Кад је прочитао анонимно иисио, отиде он одмах, и не промишљајући се ни једног тренутка, к Јелени, којаје свирала на гласовиру и пружи јој га: — То је од Силвије, рече одмах Јелена. — Ружно је и гадно као што је и она сама. Пошто је муж ћутао, она настави : — Па, шта ћеш да радиш ? — Не знам. Ти ћеш то боље знати но ја. — Не треба се освртати. То је љубоморно пањкање. — Ти ваљда нећеш то веровати, лудице ? Али она није још никад видела св >г мужа тако бледа. На једанпут се сва зајапури у лицу. — Ти то верујеш? Он узвикну гласом, какав Јелена није још никада чула и стаде ужаснуто звератн око себе. — Ах, не! Јелена... Ја то не верујем ! — Па? Шга да чиним? — Не знам. Не знам! — и избегаваше да је погледа а глас му је дрхтао. Јелена се у дубини своје душе ннје још осећала ноквареном. Кајући се приђе к њему и рече: — Опрости ми... Шта да чиним?... Хоћеш ли да више у вече не излазим? Све оно што хоћеш чинићу. — Не. . не... прогунђа он тужно машући главом.. Ти ме не разумеш... И дочепавши је за руку, с обореном главом, речејој: — Хоћу... хоћу да ме увек волиш! — Ах! неваљалко!... Како си зао!... Од тада је ретко ишла у друштво, да се не би састала с Каталдијем. Овај, кад год би је видео, рекао би јој: — Шта? избегавате ме? Зар ме још нисте почели љубити ? Јелена се није дала тако лако збунити. Она= му одговори : — Да ночињем да вас љубим из далека. Што гој будете даље од мене, бол>е по вас. А Каталди ће роћи тихо : — Пре или иосле ви ћете иодлећи нривлачној сиди. Је ли вам нознато да се сроднс душе привлаче Ја то већ осећам. Па да би јој то доказао, пратио ју је свуда куд год је могао. Задивљивао је свет трајношћу своје наклоности. — Ова мала, говорили су, очаралаје тог лептираКаталдија. Никад још није био тако слено заљубљен ! Јелена се мало по мало нроменила. Оиа нијс могла да сакрије жар својих очију, руменило кој е би јој се разлило по лицу или лако дрхтање поздрва чим би њега смотрила. Бидећи га тако потчињена м тслнла је у ееби: —Како је умиљат — и-једила се што јој не даду ту невину играчку. ,1,0ста иута била је и рђаво расиоложена. Каталди јој је ненрестамо понављао: — Не верујем вашим иогледима. Не верујем руменилу вашег лица. Не верујем да бежите од мене, па ипак ево ме овде, да се за љубав васучиннм потнуно смешним.