Звезда

отр. 648

8 В Е 3 Д А

вр. 81

вим преставама мора претходити по какво експдикативно | предавање, како би и публика добила тачан појам шта се I с тим хоће. Глумце би такође морали упутити у том послу и тачно им испољити цил 3 тих ирестава. На тај би се иачин Формирала мало по мало једна специјална цублика, састављена испрва из самих просветних екемеиата, као ђака, проФесора, новинара и т- д. док они не би заинтересовали и повукли и своју околину. И ти биљудиимали једну неоспорну корист од тих престава: они би видели оживљену целу драмску историју ериске књижевности, а то би за образовање њихово врло драгоцено било. И тада, иод таквим условима, могли би слободно давати и ову „Обману" Атанасијеву. Али би она онда била веома интересантна — са сасвим друге стране. Гледаоци би имали пред собом један диван доказ о напретку и застоју књижевности као и о тесној вези која постоји између иолитичког, социјалног и литерарног живота у једном друштву. Овај би комад са свим јасно иоказао: како је ; док је онште стање срећније уОрбији било, и литература избацивала Стерију, Суботића и друге; како јераније књижевност са свим други облик имала и за њу су се сасвим друге руке машале, а кад је настуиила катастроФа и ошпта несрећа 1868 године у Србији, онда се и АФанасије Николић, који је дотле био управаик Тоичидерске Економије, и садио оие јабланове дуж друма топчидерског, (иначе чо | век пун добре воље и -усталац) осећао да ће најзгодније он умети упутити сриску драму, којим путем да „греде", и какве мисли, које су и од стране владе благонаклоио гледане, треба на позорници да н^еовлађују. Јер немојте сметати с ума да овај комад Атанасије није иисао, што га је гризао сгваралачки црв, или га терао унутарњи иозив, него је са свим скромно хтео да створи једаи модел писања. То је имала бити као нека званична литература. Овај је комад у књижевности био прави репс1ап1 оним родољубивим ггворима у нолитици тадањих носилаца власти. Све је то тада било намазано патриотизмом, па зато је чак и сам трећи намесник морао назвати то доба „златним веком". Видите дакле, колико тај комад може да буде поучан, кад дође на своје место и кад се мете под правилно посматрање. И верујте да није он сам. Наша литература обилује дивним иримерима, који боље илуструју поједине нерпјоде наше историје, него најтруднија исиитивања каквог пометеног историка. Зато се и на нашу драму мора обраћати иарочита нажња, и мора се радити с много система и разумевања. А колико од свега тога уноси наша Управа у свој рад, ја држим да је најдемонсгративније показала оваквим приређивањем преставе ове „Обмане". Сваки ко иоле воли наше Позориште и о њему води рачуна, нека обрати нажњу после ових мојих речи на рад Уиравин па ће у брзо доћи до убеђења, које сам и ја носматрајући њено делаље стекао: да Управа не ради као што треба. А кад неко не врши онај носао, који му је поверен као што треба — ваља га удалити од тог носла. 8рес4а1ог.

ОИТМИ11,Е — Моитескије је био врло благ и миран човек. Једном му дође у посету један пријатељ, и затече га баш кад је у нијвећем јеку грдио једног слугу. Госту се то учини чудиовато, али му на то одговори Монтескије: „Ја то не чииим често; али слуге су псто што и сатови, њих треба кад н кад навити, те да опет добро раде." — Кад је Тома Мор, енглески канцелар, из шеснаестог века, био у затвору, дошао му је једно јутро берберин, да га ошиша. Тада јеМоррекао. „Како ја и крал^ водимо парницу око моје главе, то нећу дати пре новац за ши шање, док не будем знао, коме ће нрипасти глава." — Још као дечком од седам година биоје нредстављен Марији Тсрезији и њеном мужу Моцарт, славни уметник и комиозитор. Како је он био весело и необуздано дете, <>н скочи царици у крило и пољуби је веома срдачно. Добра царица не прими злу тај његов несташлук, већгајошобдари леиом хаљином. — Кад је кроз годину дана од тога доба хтео Моцарт такође да пољуби драагесну Помпадуру у Паризу, она одби његове нољупце, на шта ће он срдито узвикнути: „Која је то жена. што ме неће да пољуби? Зар мене I није пољубила већ једиа дивна царица? — Кад је једиом држао у Тиљеријама Нааолеон нараду, паде му шешир. Једаи млад, фин војникдиже шепшр са земље бајонетом, и предаде га Наиолеону. Наиолеон му на то рече; „Хвала вам, капегане!" — „У којем батаљону?" упита бРзо војиик. Бонаиарти се доиаде то иитање, ногледа га с осмехом и одмах му даде место капетана у личној својој гарди.

РЕПЕРТОАР НАРОДНОГ П030РИШТА

Уторник, 14. сеитембра: Париски кочијаш, иозоригана игра у пет чинова, мревод с немачког. Четвртак, 16. сеитембра: Клавиго. трагедија у нет чинова од Гете-а, иревео с немачког Никола В. Ђорић. Субота, 18. септембра: Лионска леаотица, позоришна игра у пет чинова, наиисао Едвард Литн Булвер, иревео с енглесог Стојан Новаковић. Недеља, 19. сеитембра: Дневна нредстава: Ивкова Слава, комад из иишкога живота у четири чина, с певањем, по прииоветци Ст. Сремца, иаписао Веља М. Миљковић. Вечерња представа: Вазантазена, драма у иет чинова, напивао Краљ Судрака, ио старо-ииђијском израдио Емил Пол, превео с немачког Мих. Р. Поиовић.

Садржај : „ Мрак' (песма^. — „Јеленин муж и (наставатс) — ,,На \ро6љу' л . — „Звездана ноИ л ришна хроникаЗанимљиве ситнице и . — У/ Реаертоар народно1 иозоригата <с .

Власник: Ст. М. Веселиновшц — Штампарцја Свет. Никодића. Об. Веи. Бр. 2.

. — ,, Књимсгвност и . — „Црстен^. — „ ЈЈо.јо — уредиик Јанко М. Ввсвлиаова«,.