Звезда

нр. 81

3 В Е 3 Д А

стр. 647

И опет ми пође у сусрет. Очи су јој биле нрло модре и врло сјајие. Уста су јој била некако велика и бледа. — Ево твога мрстена, ноника оиа, твога заручног нрстена. Опет сам га нашла, мили мој, па сам га проширила. Сад те, јамачно, неће више стезати. Погледам наиуштену жену и њезина бледа уста. Погледам и у прстен. — Ах, рекох и дубоко се иоклоних несрекни смо са овим прстеном Сад је преко море широк! Пера С. Талеток.

ПОЗОРИШНА ХРОНИ^А Обмана или Три Побратима, драма у 3 чинаиааисао 1869 годипе Атанасије Николић. Писац, или још боље драмагургија би још тачније одредила овај комад, да је дотурила у наслов још и ово „...илити пак једиа комеиднја из доба нрвог памесничества". По свему што ћу овде изложити видећетеда је овај комад баш прави продукат тох^а доба, да је могао само у то доба нонићи, и да се само може данас давати под овом Управом. Сувременици АФанасија Николића су јако били замиловали наслове са објасњењима, у којима се две речи, што ирестављају два са свим различита нојма, унотребљавају као синоними. Од најзнатијих литератора те врсте остао је увек чувени г. Ћелешевић, чија су књижевна дела кроз дугн низ година била ирава наслада читавим генерацијама. Један његов нревод подељен је у три кн.иге које носе овакве наслове: I књ... II књ. „Дејстве ијш ко дакле, влада?" и III књ. „ПаСуљ"! Сличан ум је концииирао и овај назив „обмана или три побратнма", а још сличнији је има > ту срећну идеју да овај комад изнесе данпс пред ојађену српску публику. У том комад> има свачега сем — какве било драме, или какве било идеје. Та је „драма" расноређена без икаква разлога и разбора по чиновима у коиша нема никаквих „собитија", него је сваки чин испуњен неким придикама и рецентима. Тако се први чин састоји ир >сто из једне лекције о трговини сувих шљива; како их вал>а братп, сушити, куповати и продавати; како трговци ваља да буду пошгени и т. д. У то је врло вешто уткана и једна веома а ргоров иренорука трговцима: да се не мешају у иолитику. Други је чин пр >ста репродукција иете зановести божије: штуј оца твојега н матср твоју.. само што је г. Ав>анасије овде дотурио још једну мајку — Србију. Као што видите и тај је чии нун патриотске тенденције. У једној ,је промени опомеиа људима да буду поверљиви, да ништа не крију, но све што имају да оду и кажу својим нријатељпма или на нример и самој власти. И најзад, овај комад садржи и јаку лекцију за све оне који желе лажно баккротирати. Једном речи, овај комад потпуно заслужује да буде прешгампан у нодшску „Трговинског Глашика". Али има у њему и лепог и здравог, као што се каже, хумора ! Један м;:ад а дугачак Ера, допао отуд „испод Грдовића" и некако нотреФио баш на она врата што воде на иозорницу. Тог Еру ама баш нико пе нознаје у целом комаду, а кад се обавестише о њзговим жељама, дознадосмо да се је он погрудио ртуд само ради науке. Хоће човек

пошт > пото да се баци на науку! Вадава га ова три иобратима, као паметни људи, упућују на извесне корисне занате, који су у то доба (доба нрвог намесничества) били најпотребнији Србији: као зидарски, ковачки и т. д. неће њих Ера ни да чује, но стао још те исмејава те корисне измишљотинс Он хоће науку, па науку. Лепо човек излуде за науком! Да се са ( случајно накани напр. г. Ст. ЈеФТић да такав тип обради, он би ириказао како је тај тии навалио свом снагом у жандаре. Свако доба своје тежње. Али од куд то да баш један тако миран свет, као што је ужички, буде увек иреставник таквих театралних тежња! * Овај је комад био иосећен као што је заслуживао: није било ннког, или боље рећи, било је нешто мало архаичнс публике, у којој су многи јако личили на сувременике овог комада. Жали Воже ону мук/ глумаца. Нарочито су женске биле добре овог пута, само што је г ђица Петковићева сувише ударала на. Офелију. Зна ли она где је? Сада се ви јамачно нитате: иа шта је наснело Управи давати и такве комаде? Ево одговора на то питање. Сем разлога интимне ирироде, које сте ви могли открити у излагању еадржине овог комада, Управаје имала и јсдан који јој је л^кше признати, и с којим се она чак и дичи. Ви се сећгте да смо ми сви, мање више, истина из разних иобуда и на разне начине, али тек ипак сви, тражили: да се поклони већа пажња српским оргиналним комадима у нашем Позоришту, а нарочито да се не занемарује као што се то до сада чинило, наш старији реиертоар. Унрава је хтела да ту идеју прихвати, да се пред јавним мнењем иокаже, како водч рачуна и о интересима срнске литературе и о мишљењу штамне, али — да је то не кошта нн труда ни пара. И. зато она — Управа — с времена на време ишчепрка из ирашине и измуљи иред нублику по какав нрепотопски комад, на сиокојно нродужи даље бадавадисатп, мислећи да је с тим сву своју дужност исиунила. Међутим она се јако вара. Оваквим својим нуступањем, она нрави од Иозоришга карикатуру. Извлачиги ове саставе без икакве вредности, овако изоловане и без икаква система, значи терати снрдн>у с нубликом. која се нревари те и на такве нреставе дође. Ја сам највише желим да се наши комади што чешће дају, али, пошто они нисудовољни да носе све ннтересовање публике на себи, мора се то давање ирсзтава допунити и координисати тако, да може имати некаква интереса бар за извесну врсту гледалаца. Ов) морам мало више да објасним. Ја налазим да има врло мало српских комада који по својој унутранпБОЈ драмској вредности могу да интересују иублику, нарочито ову што смо ми навикли називати је „широм иубликом". Али ако они не могу интересоватн с те стране цео свет, они јако могу заинтересовати литерарно спремнију нублику својим историским значајем, Зато те комаде ваља даваги на један сређен начин, или по хронолошком реду, или но току догађаја које они нриказују, или но каквом другом обележју. Затим би требало те нреставе давати стално и то само у извесне дане нреко недеље (не више од један нут), и најзад, так-