Звезда

вр. 82

стр . 655

Жииа је била славна изелица и волела је промену у храни. Када еу јој давали ма што ново и особито укусно, она је узвикивала од радости и тај весели крик љубимичин доводио је Нелу до усхићења. Жива је нарочито волела бадем; то је за н.у била нај лађа носластица... Но, но несрећи ; бадем бзше скугг, а Нела није имала много новаца. Д° Душе, она је лети чувала гуске и добијала недесет ера-"Ј за лето. Толико исто зарађивала је од путника, отварајући врата на иоштанским колим.а. Но то је било мало, н за то све слаткише које оу њој давали, она је чувала за Живу и здраво би била огорчена, када нешто не би било ио њезину укусу. На тај начин у њој се иојавише бригз. Но т > није ; ништа значило! Она би, ради своје Жи ~е, жртвовала нешто себи иријатно ! Ипак не гледећи на л>убав ирема њој, она је ее и прнбојавала. Жива је порасла и достала здраво питомом, но нонекада је. но старом обнчају, и уједала. Ама тек што би јој се нриближила мршава ручица, она бч је одмах у#ела. Ј' осталом, Нела није ни помишљаш наћи се увређеном. Она није гајила наду, да ће ЈКина игда бити љубазнијом према њој. Та Жива се радовала, када би она прилазила крлетки ма с чиме &а јело! Уз то зар она није : била њена газдарица и зар Жива није мога увидети колико се она за њу брине ? Она, као и пре, беше ћутл»ива но осећаше се иотнуно срећном и беше уверена да и Жива није мање срећна. Л'1лс јз умео поДражавати гласовима разних животиња. Је;аннутје научио Нелудч виче као гато веверице внч} у шуми када једна другу дозивају. Сада ће се она разговарати са Живом на њеном ро1)еном језику и обра доваће је ! Она одјури крлетки и викну као веверица. Жив.г одмах одговори истим криком. У том уђоше у одају деда и стари учитељ, који је понегда долазио деди у походе. Нела се хтеде похвалити својим знањем и ио други нут викну као веверица. — То не треба чиннти ! речз учитељ. — Треба имати милосрђа нрема животињици. Она и тако страда у самоћи, а ти јој још напомињеш о слободи. Нела замуче и у забуни ногледа на Живу. Она је табала на једноме месту, обзираласе на све стране и с времена на време крикнула би, ослушкујући неће ли јој се одговорити... Нела ћугке изиде из одаје. Сада је била дубоко ожалошћена својим поетупком. Она је преварила своју Живу! Она јој је нозледила тугу за шумом! И тек садаје разумела да је била далек) од потнуне срећс. Дакле Жива тужи за осталим веверицама, њој није доста њене љубави! 0, како јој тешко беше то сазнати и, у исто време, како би је хтела тешитл! Но главно је принудити је да заборави веверице, на које ју јеона сама и ономенула. * * И онет наста зима и Нела је не водећи рачуна о дал>ини, морала поћи у школу. Сада бешг мање слободнога времена и требало је рећн дедл да се ностара за Живу* Девојчица је могла ићи к њој само после вечере, но тада је животињица била сањива и, ако би је узаемнразали по*.) о«о 27 коцјејака, од ир.мике наших 80 илра дчн-. Ир.

стајала би џандрљивом. Баљало јој је само приближити прст па би се одмах назлила! Но деди је она у свако време допуштала да чини с њом све шго је њему драго. Тако ју је старац но неки пут турао нод пазухе. иа затим затезао бунду; но Жива се осећала славно и ио читаве часове проспавала би на дединим грудма. Затим би дошао учитељ, и старци би отночели пити тоди. Ностајали су све руменији и разговорнији, пушили су и препирали се, а Жива је и даље спавала нод пазухом и п;Iко није ни обраћао пажње на девојчицу, којајемирно сед}да у углу и премишљала о својој љубимици. Учитељ је увек говорио да када би на свету било правде, он би постао славним човеком, јер је нанисао неколико књига, ма да му се није дало и да их штампа. После његове смрти правда ће, јамачно, победиги. Тада би деда ударио песницом у сто и узвикнуо: — Да ме нису номели у учењу ја бих био ОФицир! Нела није зиала шта значи реч „ОФицир"; она се тога ради није ни наштила. Љује мучила мисао зашто да Жива седи ггјд дединим пазухом и зашто више воли деду него њу. Ичла-шло је као да с/ јој Живу преотзли. Она поетаде ћутљивијом но игда и као да охладни наспрам Живе. Кашто је деда нагађао у чему је ствар и гледао је да је утеши. Та то је твоја веверица а не моја! казао би он. Но какве јс утехе било у томе када Жива за њу није хтела да зна и јавно је више волела деду? И то не водећи рачуна о свему њезину трпљењу, не водећи рачуна о толиким бригама зарад ње. Деда ностаде гпсма њој љубазнији но ире. Али Нела за то није марила. — Није тешко бити .тубазан када се ти користишЖивиним друштвом! мислила је она и охладни чак и према деди. Он је покушавао да се зближи с њом: измишљао је нове ириче и несме. Но њој се сада ништа није свиђало и већ ни по што није хтела седети на дедину крилу. Недељом би но кашто деда нокушава.) да развееели Нелу, јер га је њена сета жалостила. Он би узимао ЈКиву из крлетке, ухватио бн је за предње шапице, као заруке, и нагонио би је да скакуће ио столу. Потом би је слао „да краде дуван". И Жива је радила све што је од ње деда захтевао, не иоказујући ни најмањега знака незадовољства. Аш чим би Неда провукла нрст, она би је смесга ујела... Нела поче мрзити деду и сасвим охладне нрема веверици. Пред нролеће деда саопшти Нели жалосну вест, да Жива нобо&ева. Та вест није нл њу нроизвела ни најмање иромене. Она већ није ни ишла у дедину одају. Он и Ждва могли су се задовољав^ти једно сдругим! Чак није низапитала од чега је Жива болесна. После неколико дана, када је Нела била сама у кухињи и чнстила кромиир за чорбу, уђз к њој деда. — Нела, рече он тужно, Жива је лннсала! Изустив то старац развуче усне н на једаннут се занлака. — Л шсала је ноћас, додаде он умиривши се мало. — Ја сам је оставио у крлетку .. Глава јој се с.^а надула..> тако је чудновата.^ И он се опет ЗаЛлака.