Звезда

отр. 654

бр. 82

Када Нела дође, Жива се беше одавно пробудила и изигравала нешто налик на П§иг< < , лодижући се час назад, час наиред. За време доручка девојчица је с усхићењем ногледала на њу, а она је и даље играла. — Гле, ноклонили су ти вевернцу, рече јој деда. Ни то, опет, не беше Нелин деда, и она не знађаше кому је он у кућн управо био деда; но сви га тако зваху, а Нела је чинила као и сви други. Негда је он био „каилар". Нела није могла себи објаснити какво је то звање било. Но знала је да се тиме објашњава дедина навика што носи огромне седе брке и брижљиво брије браду. Деда је нмао засебну одају у којој се блисгала једна полица старипских књига и друга с читавом збирком: лула. Нела је често улазила у ту одају јер се старцу свидело када је она бивала у њој и, да би је примамио, допуштао јој је да претура ј азне ситнице, које су стајале у нарочиту ковчегу, и давао јој грумење шећера Тиме се она није мање ирибојавала деде. Он је био огромна раста и тако тежак, да је нбд шкрипао када је оп ипгао по одајама. Сем тога јако је заударао на дуван, а кад год је говорио, Нели се чинило да ће се тога часа нал.ути'1'и. Исто се тако она бојала и кадаје узимао на крило, нарочито када би на њему била овчја бундица, која је заударала као нас који се тек вратио с поља. Затим, деда је имао обичај час но ирилазити долапу и исиијатп но који гутљај из некакве боце, а после вевере зацрвенно би се као рак и ненрестано би говорио. Све то бунилоје Нелу, јер су се укућани за леђима смејали деди. У осталом, деда је био добар и ни једанпут се још није био наљутио, и ако се увек чинило да је готов наљутиТи се. ГГо некад је ириноведао занимљиве прнче, а но неки пут је чак и певао чувене несме. Нели се то свиђало, но када, је он певао, она се стидила у место њега, јер му је глас био тако смешан, нромукнут. У осталом, једну је песмицу иевао лепо: Играју миши тренака.*; Тако, да се нод треее. . и т д. Ту песму је она слушала увек с истим задовољством, ма да се свршавала тако тужко, да су јој се но нека I и сузе у очима завртеле. У таквим случајевима није се бојала седети на дедину крилу, и скривала је лице у његову бунду, не водећи рачуна о томе, што је иста заударала на кишно време. Сада, на нитање дедино о веверпци, Нела ништа не одговори и само помисли да имати веверицу не значи исто што и слушати несме. Имати веверицу — та то је ирава срећа ! Међутим се Живи досадило играти п она измисли нову шалу: поневиш се на оно место крлетке где јс скрхана страна била увезана опрегачом, стаде трести покварено место не би ли се извукла из крлетке и убрзо наиђе на прорез. Грађа стаде попуштати н Нела нремре од страха. Ако ли се отргне? Чак није било могућно нредвидети све беде, које би се у том случају догодиле. На срећу, у то се време дигоше од стола момци и узеше капе, а служавке почеше пребирати посуђс.

*) треиак је руска народна игра. Пр.

— Нилсе! шану Не^. 1 , узимијући крлетку и увлачећи у н>у веверичииу главу која је већ била изинтла. Нилсе, утећи ће ми ! — Треба приковати дашчицу, одговори јој момак. — Ах, молим те, учини то! рече она с таком молбом у гласу, као да се то тицало њезина живота. — Немам кад, одговори он. — Обрати се деди. Збиља! Она није ни помишљала на деду... Зачепивши прорез, у коиико јој то бешо могућно, она отрча деди. Он радо нристаде да оправи крлетку и одмах нзиде на двориште да иотражи дашчицу, а Нела похита назад у трпезарију. Но тако се већ догоднла несрећа! „Мати" је стојала на сред одаје и вичући размахивала рукама, а Жина, иетргнувши се некако из крлетке, играла је на њеним леђима нраву војничку игру, пењући јој се, по неки пут, и н.1 рамена н, без икакве церемоније, машући репом иепред њезина лица. Тааволче се осећало ирекрасио на широким етаричиш.м леђииа и није ни најмање обраћало пажње на њезину кукњаву. Жива, Жива, шта то радиш?! повика Нела у страху, али се она чииила као и да је не чује. Тада Нела нојури, дохвати је обема рукама и нонесе је крлетки. Она нусти од себе неко незадовољно звиждање и стаде уједати тако, да је крв девојчици потекла из руку. Стојички је подносила болове и инак затворила бегунца у крлетку. Највише се бојала да „мати" не нареди да Живу убију и ни мало се није срдила, што ју је она изуједала. Међутим се „мати" срозала на клупу и једва дошла к себи. — Уф !... Гоеподе! мрмљала јеона. — Ја, која... у®ш Ја, која се тако бојим мпшева !. . 0. Боже мој!... Воље би било да су три пацова играла по мени него та бисомучница ! Али ако се још једанпут отме из крлетке, ја ћу заповедити Бојку да је узме па... Сад знај ! Војко је био домаћи па:. Нела је ћутке увезивала крлетку; чувши сграшну претњу она с неповерењем погледа домаћину и лице јој доби старачки израз јаче но игда. — Ако тај звер остане овде још један тренутак, ја ћу заиоведити да га иусте у шуму! додаде мати. — Онда и ти за њим можеш тамо ићи! Још леденије очајање обузе душу у девојчице. Растати се са Живом? Никада! Она не рече ни речи, ћутке подиже крлетку у наручја и ћутке је пзнесе из одаје. Крлегка је била тешка и у ходнику требало јој је одахзути. Затим нонесе крлетку на лвориште, седе с њом покрај зида и горко заплака. Она је сматр ^ла да је изгнана из куће, јер јој растанак са Живом никако није ишао у главу. — Е, ево и тебе једном! шта се догодило? узвикпу деда, косећи дашчицу и клинце. Она му исприча о „н^срећи". — Утри сузе! рече деда. — Она може нребивати у мојој одаји. И тако Жива би пренесена у деднну одају. * * * За Живу и њезину малену газдарицу наеташе леиши дани.