Звезда

Стр. 678

3 В Е 3 Д А

К рој 8б

да ни једне речи не каже о политици. Ту се несумљиво сусрећемо са указивањем на царево убисгво. „Ипак је добро", каже ПорФирије Раскољникову ,што је то само једна јадна сирота жена, ноју сте ви убили ; да је ваша тсорија узела други правац, онда би ваш злочин био по милион нута грозније дело " А даље се сусрећемо, у једном сну, који Раскољников снева, кад премишља о убиству и грози се љега, са једним описивањем, које се додуше нигде директно не односи на руски народ, али несумњиво у слици хоће да нзм изнесе најмрачпије стање. Јунак види у сну неко жалосно, мршаво, доратасто сељачко кљусо, унрегнуто у ужасно велика товарна кола, која никако не може повући, али га свирени власник кола непрестано шиба, преко губице, преко очију, прво једним бичем па поеде са три бича у један мах. Оно стеи.е, једва дише, повуче, опет застане, покуша поново да новуче, па кад више не може да издржи силпу тучу, оно, уз смех свију, поче бацати чиФтета. Поново га почеше шибати -- док неки удараше у бубањ, други пева неку безобразну несму, а нека жена задовољно крца орахе — шибати преко губице и преко очију. Па кад пи гневан удар неком рудом преко леђа немогаше кљусе потерати, онда се власник маши неке гвоздене мотче и тиме га удари једаннут Оно последн.и нут покуша да повуче, али нов ударац прући га, без душе, на земљу. Гдо је овакво социјално стање, као што је овде симбо лички испричано, онда није никакво чудо, кад се у души омладине крећу крваве мисли. Ово није нолитички злочинац, што га је Достојевски представио, али је ипак један од оних, чији зло чин има нечег заједничког са политичким, а то је да ниЈе низак. НиЈе извршен у ниској памери, да се тиме дође до већег благостања ; извршен је у неком степену из некористољубивости и то нре свега извршило га једно лице, које у часу злочина не сумња у своје право Ако, међутим људе и жене, које доцније у Русији видимо осуђене због убиства, па и оне, који су погубљени због учешћа у цареву убиству, поредимо са овим убвцом, онда противност јако пада у очи- Они никако нису пропали због душевних последица свога дела, они су као завереници у часу убиства и после убиства били потнуно сагласни са својим унутрашњим бићем. До послетка остало је њихово убеђење стално и слободно. Да нису уклоњени с пута, они би, на сваки начин, доживели свој живот, без и једне друге успомене, сем успомене на убиство лица, чије искорењивање држе за добро дело, па чак и за своју дужност. Раскољников, на против, иропада због последица свога злочина. Он је, као политички злочинац пошао са извесног становишта, који се у књизи, додуше, не помиње, ади јо инак зато разлог његовог делања, а то је тај, да циљ освештава средство. Овај став, кога је безазленост рђаво разумела, а језуитизам злоупотребио, потпуно је тачан и истинит. Реч „освештава", указује да се тиме мислио добар, достојан цаљ, Добар и достојан циљ има само онај, који је примио истините вредности или хоће да створи истиниту вредносг. Предпоставимо, да неко може само онда постићи свој добар циљ, ако нанесе јад, и предпоставимо, да би тај јад био мањи од оног, који би настао, кад би он пропу стио да то средство унотреби; предпоставимо на пример да пеки човок хоће добро својих сугрзђана, ади тај до

бар циљ може он само тако постићи ако једног јединог човека уклони (било да је какав заражени или било да је какав тиран), онда је његова радња похвална, ако од оба зла — од којих једно или друго нотребом наступа — бира мање здо Примедба, да он не може предвидети посдедице свога дела, по значи ништа, јер морал нита за намеру а не за резултат. У обичном животу нико пе сумња у истипитост овога става; потпуно су измирени са мишљу, да нема безусдовних дужности. ДрушТко учи: ти не смеш убијати, али додаје: изузевши, аке то отаџбина (добар циљ) тражи, јер онда није само допуштено, него је дужност сваког да што већи број непријатеља учипи пешкодљивим. Друштво учи : рђаво је дело осећп коме руку иди погу, али додаје : ако лекар ампутира погу или руку у намери да бодесника или рањепог спасе, онда добар циљ освештава средство. Да би став био ваљан, морају се следећи усдови испунити: циљ мора бити добар. Циљ се не смо другим средсавима постићи .сем оним, који проузрокују бол, па ни опим ередством, које мање проузрокује бол, но употребљено средство. Јад, који се употребљава као бол, мора бити мањи од оног јада, који може настати без употребе тога средства. С обзиром на све те тачке биће типични руски терориста, пре и после мешања у ток догађаја, потпуно безбрижан. А зашто Раскољников није такав ? И ако Достојевском, без сумње, није ни најмање преостало нешто и за политичког терористу, јер је чак мрзео и политички напредне људе, инак је за то у тој тачки показао изванредну Финоћу осећаја. Оп, до душе, не по риче истинитост Раскољниковог резоновања, али показује, да му је нејасан циљ, он је у неизвесности, да ла је циљ добар или не. Кад се он сам проучава, он онда налази, да, уопште, није убио, да би своју мајку потпомогао, или да би постао добротвор човечанства, него да дозна, да ли је и он, као сви, „једна ваш и а није човек, то јест, да ли је кадар да прекорачи препреке или није. Он је непоуздан због свог циља и непоуздан због свог унутрашњег права, да тај означен циљ нрати, који, по његовој властитој теориЈи, сме свим средствима само избраник постићи. Па пошто се он целог даца мучи питањем, да ли би Наполеон тако што учинио, он већ нејасно осећа, да није био Наподеон. Зато га доследности дела потпунуно побеђуЈу. Он је хтео да убије само стару страхоту, али тек што се то десило, а потреба га натерада, да не би био ухваћен, да убије сирото, доброћудно створење, које никада није ни једном човеку учинидо какво зло, него којо је чак увек бивадо жртва других. Он је доцније морао сам признати духовно сродство Лизаветино са Соњом, коју је он толико поштовао. Он каже на Једном месту : „ох, ада мрзим ту прокдету стару жену; мислим да бих је опет могао убити, кад би оживела! Ади сироту ЈЈизавету! Зашто )е и она морада доћи на то! Зачудо како никад на њу не помишљам, као да је нисам убио/ Лизавета! Соња!... Јаднице! Мидосрднице са препдашеним очима..,. Драги моји.,., Зашто не плачете ? Зашто бар једном не узданете? Оне све дају својим тихим, мидосрдним погдедом." Али куд и камо више од тог нехотичног Лизавети' ног убијства мучи га немир, да ће га ухватити, и да ће се открити систем претварања, порицања и лагања у који се он увија. Његов разум није довољно чврст да све то издржи, него ]е, кад се оп сам не издаје, већ на ивица