Звезда

Број 85

3 В Е 3 Д А

Стр. 677

мајући снаге, да у материнству нађе утвхе и разонођења, убијена превратом својих нада, она је устајала нротив своје судбине и у њој је беснео неки иотмули гнев против свега онога, што је чинидо њену судбину, она је тежила да надокнади све изгубљено, и тако је корак по горак попуштала несвесном нагону, тражећи оно, што јој је судба кратила, избегавајући по што по то стварност. И она подлеже искушењу, које ју је вребало, које је било у њеној машти, лебдело пред њеним телесним очима, ма да не срцем, али ипак покварепом Фантазијом, узбуђеним, похотљивим чулима. Тамо, на углу улице Пилиеро, кад је одлазила к мајци, бежећи од невоље у свом дому, срете она Каталдија и на једанпут застаде, пребледивши, као да је већ била крива. И његове удварачке речи, његов грешни говор, његов ватрени акценат, његови погледи, који су јој крв распаљивали! . .. — Нећу !• Нећу ! Нећу! понављала је она, овда онда замуцкујући, све тишим гласом, све више обарајући главу. Напосдетку. .. Сад је излазида сваки дан. Облачила се журно, у једну црну, једноставну хаљину, хитала је низ степенице и трчала к мајци иди на шеталиште, само да ниЈе код куће. Служавка би тад мирно изишла с котариц м у руци пред господара и тражила новце за кућне по требе. То су били тренуци, вад је сиромаху Чезару долазило да полуди, јер јо морао оно неколико лира, што јо још имао, довести у склад с потребама. Морао је да тража изговоре, да брзо прорачунава у глави, да околиши, да сдужавка, која га је мерила с нодругљивим осмејком на танким уснама и гестима му видно давала на знање, да се већ уморила чекајући, не би опазвла његову забуну и његову румен од стида. Понеки пут та слушкињетина снустила би котарицу на земљу, скрстила руке под прљаву кецељу, да покаже, да јој је доста тих сцена што се дешавају сваки боговетни дан. Мрмљада је да то пије посао за мушке, да је то ствар госиођина, и да ни у једној кући, где јо год она била, није још видела тако шта. Тада је оп пе би смео покарати, већ би јој говорио депим речма, а кзд би се она једва једанпут одбатргала низ мраморне степенице, он би се два десет пута нагпуо над оградом, као да га је нривлачила она дубина, што јо за три ката исиод њега зијала. Нанослетку су исцрпљени сви извори. Она два три адвоката, који су му испод руке посао набављади, поручивади су му преко слугу да нису код куће. А кад би га срели на степеницама, креснули би му у лице : — Драги мој, ви сте права машина. Ми појимамо вашу невољу, али не можемо Да вам дамо свој посао. Десет пута пре умро би од глади, по што би ишао да узајима новаца, да то није морао чипити ради Јелене. Једини човек, на кога је мисдио да се може обратити, био јо Роберто. Али од тога га је одвраћала номисао, да би то могла сазнати Јелена. И тако реши да ће бити боље да у крајњој невољи затражи лека од ујака Лујђиа, који му је по његовој свадби затворио врата, јер је инстинктом тврдице предвиђао шта може бити. Али невоља је толико притискивала мдадога човека, доводила га јо тако у очајање и тако се јаспо огдедада у његовим очима, да чак пи ујак Лујђи није могао потпупо парирати љегов напад на касу. Оп искали свој гнов једном дугом при-

диком, прекоревајући свог сестрића за његову лудориЈу, и доказујући му, да му је он предсказао, шта ће све бити. Сиромах Чезаре, који је као убијеп седео на стоЛ0ци према ујак)вом писаћем столу, све Је мирно слушао све одобравао, признавао, да све те прекоре заслужује. Али њему треба две стотине лира, треба му као насушпи хлеб. Био је дошао с намером, да потражи пет стотина, али кад је пред собом врдео ујакз, изгубио је одважност. — Две стотине лира! узвикнуо јо ујак Лујђи ско> чивгои са столице, као да га ]е неко пожем ударио. Не, не могу! Да нреподовимо. Сто да изгубим ја, а сто ти. Несрећник се врати кући са стотипу динара у шпагу као да носи неко благо. .И докле су трајали. за творио се у књижницу и није ни слушао таста, који му је важне правничке темате предлагао за обраду. Кад бл се Једена о. ручку узнемирена врааила кући, оп би се показао мирннји и понеки пут изгледало је, као да јо рад да јој нешто новери; гледао би је нежиим ногледом и рекао јој: — Ако ми пође за руком оно што намеравам, баћо крај овим нашим невољама. Али кад се утрошидо и оно неколико лира, јаднпк није могао ни да ради ни друго шта да чипи. Почеле су бриге за насушни хлеб паново. Напослетку у свом очајању отиде још једном к ујаку Лујђиу и замуцкујући замоли га, да му још ]едном позајми сто лира или и педесет ... иди колико хоће.. . Нису више имали у кући ни пребијене паре, да парче хлеба купе... кроз недељу цана .. . по што по то ... вратићо тих сто лира . . . или .. . или . . . — Дакако! — одговорио је овога пута ујак сасвим мирно. Оставио сам их овде паропито. Даћу ти истпх оних сто лира, што си ми их морао вратити прошлог месеца. Ако си их вратио, морају бити овдс. — И при тим речима отворио је Фијоку писаћег стола. — Нема ништа у фијоци . Шта да радимо? Бидшп, да ми их писи вратио. Кад ми их донесеш метнућу их овде, па кад их затребаш, знаћеш где да их нађега. (наставиђе отз) ■ (сМ» ФЈч® • ФЕДОР ДОСТОЈЕВСКИ — литкрарни епеј Ђорђа Брандеса ♦ —т(наставак) Достојевски је, очевидпо, хтео да нам пружи слику вромена. „То што пред нама лежи", кажо у трећем делу књиге исдедни судија ИорФирије јунаку, „довољно јо јасно, да јо Фантастичан, жалосап производ новог правца времепа: то јо дело, које само ново време можо родити, време, у коме се осећа потреба, да се осећаЈи силом задржавају и да со овакве Фразе стварају, као што јеовп: да врв „оевежаваЈуће" утиче ; то су Фантазије, којо потичу из књига; то је срце које је грчевито надражено тооријама; то јс одлучпост, која доводи до злочипа, као да човека тамо туђо ноге одводе." Писац јо, очевпднп, имао у виду политичко врење, и ако со добро чувао,