Звезда

Отр. 676

3 В Е 3 Д А

ЈВ рој 85

Али баш V томе тренутку кад хтеде да проговори, зашушта свиаена хаљина. Госпођица Цецилија Дитедбекова, ћерка председникова у]>е у преграду, која је за њу бида резервисана, да отуд слуша ток данашњег иретреса. Госпођица Цецилија Дителбек беше вапредно депа девојка. Опа је имала прилике, да добије најбоље и најсјајније нартије, ади она је одбида све дотадашње просиоце. Посдедња корпа, коју је дала, и о којој је толико говора бидо по брпседским садонима, пада је у део, никоме мање, него гдавом гласовитоме доктору права ч>ан дер Линдену, бедгискоме Демостену. Ади најпосде и госпођвца Дитедбекова осети да има срца и усрећи својом љубављу младога државног тужиоца Фан Брујера, с киме се јуче већ и верила. Заљубљена и љубљена дође да буде присутна првој победи свога заручника. Кад се др. Брујеров погдед срете с милим погдв' дом његове заручнице, њему се учини као да му она њиме хтеде улити храбрости и истрајносги. Би му криво, што је предмет данашњега суђења та „проклета Жакова сметењачка ствар", „Што баш његова", — гунђаше он у срдитости својој — „што није место његове, кривицакаквог окоредог здочинцз, или каквог очајног убице. Какав би то сјајан успех био !" Др. ®ан дер Брујер поче да скида рукавицо, које је мадо пре био навукао. Пре но што је његова заручница у судницу ушла, имао је намеру, као што већ рекосмо, да тргно оптужбу. Још ни сада не беше сасвим одустао од те намере и за то хтеде вештом дијадектиком да утре пут тој^ сџфј''изјави. Др. Фан дер Брујер отноче свој говор и говораше славпо. — Ведичанствено! Г>о;канствопо! — кгзивашо поглед и осмех госпођице Дитедбекове. — Ваљап дечко је овај мој зет! — говорагао за себо продседник. Државног тужиоца заногааху и опијаху њсгово властито речи. У њему се разви жеља да се овога пута покаже не само као одличан говорник, пего и као оштар посматрач. Доказивашо, у току говора свог, како привидност може да обмане човека; како спољпи знаци могу да за веду човека. И онда великом оштроумношћу и духовитошћу својом почо да ређа оно спољашње нојаво, који су изнессно као основи подозроња противу Жака. — Величанствено! — шапутагае мида госпођица Дителбокова. — Браво, браво зете! — климашо главом председпик. Државни тужилац држагае воома ватреп говор, али се јога по бешо изјаснио прецизно о кривици оптужоника. Бага беше наумап да то учинп и да онозово тужбу, кад примети да се Фап дер Линдеп охоло спрема да обара паводе и разлого њогово. Усдед тога промепи своју првобитну вамору. Одмах чим јо лопа госпођица Дителбокова ступила у судску дворницу, браниоца Жаковог спопадо неодољива спла еуревњивости, и оп говораше у себи: -- Дакле, ви госпођицо дођосге да будото сводок победо вагаега пободиоца, за чију сто љубав мено про-

зрелиУ Само стрпљења, мојо лепо дете ! Сад ћете видети шта сто у мени изгубили, а шта сге у њему добили! Према томе др. Фан дер Линден није пропустио нозабележену ни једну реч из говора државног тужиоца. Цео његов говор пратио је с наЈвећом пажњом. Кад је државнн тужилац завргаио свој говор, др. Фан дер Линден таман је био прикупио тодико материјала, да јо био у стању у мливо сатрти говор свога супарника. И он ее диже, да говори у одбрану свога клијента. Урпебесно одобравање публике продирагае чак на улицу. Председник припрети, да ћо публаку уклонити из дворнице — и све се стигаа. Др. Фан . дер Линденови периоди боху вештачки скдопљени, а пуни једрине и снаго. Сваки свој павод поткрепљивао је примерима, сваки свој разлог цитирањем параграФа. У свој говор вегато јо уплео и узвишену дужност бранилачку. У публици наста опет дивљи анлауз. Једно важно место у говору Фан дер Линдеповом нривукло је на со у свој мери и пажњу лепо госпођице Цецилије. Она поста замишљена и почо — расуђивати. — Па ипак морам ја однети победу! — гунђашо за се у теснац притерани тужилац, а груди му се надимаху од силне љубави и немидосрдне суревњивости. Сад узе он ноново реч. Ђенијалном досетљивошћу ређашо он један оспов подозрења па други и гомилагао доказ на доказ. Поротници сабишс главо и дошаптаваху ]едан другоме : — А, ово мења ствар из оспова. И државни тужидац говорашо даље све са воћом жестином, и истика би откривена у пуној наготи својој, то и сама нубдика почо викати : — Та овај Жак јо ирави звер! Да страшпа одрода људског. Чувени бранилац репдицирао јо на говор тужиочев, али узидуд му сав труд: зраци , истипе" иродрли су већ били у дугау поротника. И председник господин Дителбек дадо свој резиме. Поротници се повукошо у побочну собу, ради саветовања. Посло ненуних пет минута вратишо се у судску дворницу. Вика светино пробуди Жака, који за све време спаваше спом новина детета. „Истина" је победила и Жак јо осуђен — на дожи вотну роби ју. Неки философ, који јо из једног угла пажљиво пратио ток овога суђења, промрмљао јо кроза зубе неко стихове П|)Оперцове, у којима овај забрањује људима да се игачуђавају, гато јо некад, зарад једне једине жене, цео свет бачоп у пламоп и гато јо ПоргамоЛ" разорен. -ШЖЖЈЕЛЕНИН МУЖ Р О М А Н нагшеао Ђовани Верга (плстав А к) Али ипак мало по мало она попусти. Немајући одважпости, да се одрекпе својих младалачких снова, но-