Звезда

вр. 86

3 В Е

3 Д А

стр . 685

а из очију, преко којих беше намакла копрену, севаху варницс. Кад је свог мужа у предсобљу орела, трже се најпре један корак уназад. за тим покуша, избегавајући његов поглед, да се немо поред њега провуче. — Јелена! промуца Чезаре збуњено. — Шта је? рече она узбуђеним гласом и застаде. Шта хо&еш ? — Кажа ми. шта је теби? Шта је било ? Је си ли сдаба ? — Нисам. Наје ми ништа, не бој се. — Кажи ми, шта ти је ? — Нипгга, кажем ти. Нусти ме да идем, пусти ме; добро ми је. Чезаре није знао шта да ради. Служавка беше зинула и слушала је тај разговор у отвореним вратима. Гурала га је напоље и говорила му: — Оставите госпођу на миру. Знам ја шта је њој. Ви то не знате. Ви јој више задајете јада него нгго је одобровољавате, ако и даље останете овде. То су женске ствари. Једино она могла је да Јелену умири, моглаједа је поглади својим масним рукама, могла је да јој овда онда пришанће коју реч на ухо, докле је муж иза врата стајао и ослушкилао како му жена тихо плаче. У вече би дошла дона Ана с целом породнцом, тако да је служавка затварала врата на соби за спавање, да не би јурнули и у њу. Једино Камнла могла је да шмукне у ту собу, да ту загрли сестру и да јој, и не гледајући је, шапуће нешто на ухо, на што је Јелена брисала очи и оборен м главом новлађивала. Роберто би скромно сео до Чезара, дон Либорио би са шеширом на глави корачао тамо амо по салону а дона Ана причала је зету: — То су нервни наступи, зиам ја то. Кад сам ја била у другом стању с Камилом, исго је тако било и мени. Једне ноћи пробудих дон Либорија, јер се бејах зажелела да једем туцане цигље. Замислите какве лудорије! Наједаниут се отворише врата, и појавн се са сестром Јелена, очију црвсних - од плача, врло погружена и једва се држећи на ногама. — Неће да ме чује, рече Камила. — Вели да хоће да се надише свежа ваздуха на балкону. (наставиие се)

МАЛА ЕПОПЕЈА - Т>. ВЕРГА Ево како је после ујка Лио причао о тој ствари: — Зар ие имадоше где ићи да се туку? Госнодине мој, баш ето ту, — и за десет миља у наоколо донеше само плач! А и они лепо прођоше: посејаше своје кости и нађубрише зем.Ђу дуж улица, између плотова, иза зидова — људи и животиње покошени и попадали као снопље, тако да месец дана доцније, при ударцу мотике још искакаху наноље кости хришћанске! Па још иоља и вргови! А јадни сељаци ни за шта на скегу нису улазили

у ову распру, нити су желели да се мешају у њу. Неки ту п главу изгубише на нослетку, само да бп одбранили и сачували имовину своју. — Имање и живот! Али многи, по добром рачуну и предвиђаљу, даи пре ухватише пут, чим чуше: — Долазе! Швајцарци! — Коњица! — А који немађаху срца да одмах у почетку промене дом и огњиште, ипак рекоше у носледњем тренутку: — Бол>е и штета но да иде глава, — и нобегоше Људи, жене, старице са стварима у рукама; стока и све што се могло понети са собом. Ја нисам имао никога на свету, само она четири зида, кућу и врт, онде баш на улици, куда нролажаху толики војници: и они за које веле да су наши, као и они други. Па каква лица! Сви као да би се изглодали и нојели међу собом! — Па шта да се чиии? Остадох да чувам своју кућу, онде на углу, чуче1 )и на зиду. Шмугнути пак, као велим, биће унек времена, имам кад! Тако прође један, прођоше два часа. Напш су били одвукли тонове горе на брег, у винограде. Можете мислити каква штета! На једанпут стиже један на коњу, сав бесап и дпвљачна погледа — један од оних што дају зпак да се други убијају, -- и отноче викати из далека. Онда људи, топови, манге — све се крете на врат па нос на другу страну. Јадни внпогради! Али ^вог пута онај на коњу имао је умотану главу; знак да су ее доле млатили на некоме месту. Но са иаших се страна није још ништа вн дело. Земља мирна, пуг опустео, без живе душе, град је и сам изгледао да је миран, лежећи на морској обали, као да га се оно горе није тицало, а Фегате долазише и одлазише димећи се. — Сад је време ноткрепити се којим залогајем, — велим ја, стојећи онде као будала каква у освитку зоре. У том поче грмети горе у планини. Једаред, два, три и најзад заори се права грмљавина и олуја под ведрим небом, онога лепог дана на Велики Петак, кад су морали толики грехови да се изврше! — Леио Бога мн! — Нек иде збогом, ваља да окусим који залогај ! А и стомак се дакако лепо владао: шћућурио се на дну свога легала, па ноје ли иоје своју песму. По добром рачуну боље је отрчати кући, па стати и гледати иза забрављеног уласка, како се дешавају ствари напољу. Сиђем кришом лагано са малог зида и нођем четвороношке све поред плота. Прошимове ме онда спазише где пролазим и стара отвори малко прозор па стаде врискати: — 0 ујка Лио! — ИТта се догодило ? — За име божије!,.. Ту је била и кћи Нуннија, иза матере; и она вшпе мртва но жива. Ни једна не знађаше што друго, већ: — Господе !. . Богородице!... Јао и куку!... — Лепо, — велим ја, — затворите се у кућу, иа дн видимо шта ће бити.