Звезда

стр. 686

3 В Е

3 Д А

бр. 86

И сам се затворим у своју кућу па чекам шта ће наступити. Нишга. Не прође ни час. Дубоки мир од ових страна. Само што се тамо горе забављаху пуцањем топова. — Нека вам је пријатно! Само што довде неће доспети крв, иа да се сва ви потуцате! Могло је бити подне, онако од ока, јер се црквењак овог пута није ни усудио појавити се на звонику. Покашто бих се ја охрабрио да помолим нос напоље, кад ето — кррр! — где се руши кров на кући Минола, затим опет други, на два корака одатле. Сад опет куршуми сташе сипати на кровове као киша! Шта сте имали да видите' Ко је био остао да се покаже храбар, бежао је сад да се сакрије под кревет; други, који се беху завукли у буџаке или у какву руиу, искакаху напоље као обезглављени. Плач, вриска, паклена крика! Ја сам ишао у трку тамо и амо ио соби, не знајући где бих се завио, јер сам осећао, као да ми сваки удар пада на главу и за врат. — Помоћ! Хришћани! — пиштале су Прошимове! Јест, знају се хришћани и турци у овом тренутку! Проклете жене, како ће их сад вамамити! И доиста, ено их где долазе, најпре десет, па двадесет, затим — како да вам кажем? — права реиа. Војници, све сами војници виде се кроз кључаиицу, где иду више од једног сата: пешке, на коњу, са понеким топом овде-онде. Јадна варош, да је ко видео кад навалише да долазе! Међутим, божја воља, оии одилазе одавде. Али, кад се чинило да су прошли сви, присневали су још други у гомилицама или напосе, хромк посустали поклецујући под пушком, са некаквим лицем црним и опаљеним. И на једанпут ено пх где отпочеше лунати бесомучно код Прошимових, на моја врата, овде-онде код појединих кућа низ улицу, хотећи да пију: који каменицама, који кундацима, претећи да поразбијају и поломе све. Кад видеше, да то они чине одиста где им се не би отворило, одмах отворрппе Проншмове, отворих и ја и отидосмо ужету од бунара, да им навадимо воде. Воде једноме, воде другоме а они неирестаио долазе и долазе! Требало је видети како се гурају: лицем, рукама, кашкетама мување, батине: једна ђаволска гужва. Да Бог саклони, какве очи имађаху — права жеравица. Понеки опет надаху као снопље с пушком где би било мало хладовине. Други продреше у куће и свуда се машаху рукама. — Себи руке! — А ово! — Да и не! — Узми и остави! — Договарали су се и сваћали. — Капларе! — Шта чините! — Ми смо убоги сељаци! — Ми остали не долазимо као ратници! Коме да кажете! Као кад би се говорило задовољно. Наопако, како да се разабере оно што они зборе оним својим животињским језиком! Идите па се споразумите са стоком! Прошимова се битие обра-

тила једноме, чије је лице изгледало више хришћанско. и старала се да га упитоми и одобровољи, иричајући му беде и невоље То беше готово дечак, плаве златне косе, Фина и бела лица, да је личио на женско. — Ја сам сиромашна удовица, са двоје. сирочади па нлећима! Та ваљда и ваше госпоство има мајку тамо у вашој земљи!... Јест госпођо, али он у вас спази кћер и стаде о томе давати знаке и стављати до знања рукама, пошто језика не знађаху ни он ни она. Људи дошли кући једног убогог ђавола да убију или да погину за комад хлеба. А пошто су нили воде, хтедоше пити вина, па онда искаху хлеба, и нанЈслетку жељаху и девојчицу Ах, још и жене. То н ; може бити, то не иде! Нека носи ђаво имање и све остало, — али сад и жене? Оида би боље било да узмемо и ми пушку, па како буде нека буде! Истина, беше их толико, да напунише село као скакавци! Али Нунција — честита девојка: онај грех пред очима мајке и суседа — сувише!... Јаукаше, гребаше уједаше и брањаше се као лавица. А стара! . . . Јесте ли видели квочку, кад јој дирнете пилиће?. . Најзад кад већ све преврши, јурну у средину момчић један из куће Минола, који је дотле нојио свиње. Скочи онак > кршан у гомилу, кад они притискоше цуру, а разгневљен толиким угњетавањем, од чега му крв навре на очи, иа поче делити батине у наоколо једним комадом дрвета, што га пађе онде у дворишту. Батине око себе расича, па ко добије, добије. * * * ^ли ма ко да их је добио, за нас је било најгоре, за ш,с убоге ђаволе на селу: Куће попаљене, имања разореиа, дечак Минола с бајонетом у леђима, стара мајка Прошимова бедна и шенула остала, а Нунција - са једнпм синчићем, за кога не зна ни чиј је. Ето тако сад.. '^1. IX. 99. - е талијанског Свет. А. Попови^ ФЕДОР ДОСТОЈЕВСКИ — литерарни еоеј Ђор^а Брандеса —

(СВРШЕТАК) Нипгга није његовим особама и писцу ненознатије но занадно европски кодекс пошгења, као што најоштрије избија у Калдероновим драмама и који, као остатак ритерских времена, још постоји у романскам и немачким друштвима. У свету, коју нам Дост ј вски износи, није за једпога човека ништа неча^но, кад га најувредљивије ко оптужује, па ни онда кад га ко удари но лицу. Ту се о шибању говори као о најобичнијим стварима овог света. У хрпшћанском духу н у сагласности са народном миствком сматра