Звезда

вр. 86

8 В 6

стр. 687

се јад као чак нешто добро. Једна особа у Достојевскога каже: „Бојим се само, да не будем достојна своје муке." Мука се сматра као нека врста дистинкције. Опа увек некога или нешто откупљује. Кад она ирође, онда јензлочин избрисан, кој;. је створио муку. Шта више у овом обрнутом свету јад је пеко искушење. Шатов каже Ставрогину (нихилисти): ,3нателизашто сте стунили у тај гадни и одвратни брак?.... Ви сте се оженили, да бисте осе1али страст, бол и г~»ижу еавести, због моралне разблуде. То је била нервна ирита г.ија. 1 ' А није само ово једно једино такво схватање. Затоје, у највећој мери, значајно и нраво г.изан . ијско хришћансги, даје жгвотни нагон за Достојевског зао лринцип. Атеиета Иван каже своме брату: „Знаш ли ти, кад бнх ја изгубио веру у живот ... ја се не бих убио, ја бнх у пркос свему живео! Ја сам ом. ђијаним нехаром дотакао уста, па га нећу оставити д. к га ва искап не понијем... Више нута сам се питао, да ли има на свету каква бола, који би био кадар, да угаси ову бескрајну жеђ, ов>' жеђ зч животом, која је, можда, непристојна. Али ја мислам, да за мене, за мојих тридес« т година, нема ни једног бола такве врсте. Ја знам да има моралиста, нарочито оних. који пишу стихове, који ту животну жеђ у туберкулозних људи и љули, који имају вечиту кихавицу, називају ниском и презорном. А и истина је да је ова жеђ карактерна црта, коју ћемо наћи у породицп Карамазова: живети! па ма шта то стало ! И ти имаш ту црту. Али шта је у њој ниско ?..." И ако животна жеђ спада у зла, ипак је мука, без спора, нешто добро. Достојевски је код свог (нсхотично грозног) описивања мука и уживања мука врло мек и осет-' љив, нервозно слаб и дрхти, да се само не би у милосрђу истопио. Милосрђе је њему једна врста религије и често пута стаје на нут његову систему, његовој вери у Бога, његову хришћанству. Он је довољаи диалектичар, да би веру у Бога због земаљског јада морао страховито напастп. Ваља само прочитати сва она Иванова набрајања човечјих грозота нрема животињама без одбране, према малој деци, треба само нриметити оно његово застајкивање код свију раФиновања грозоте: мало кљусе које ншбају нреко очију, седмогодишње девојче које шиба,ју гранчицама од трња, иетогодишње девојче, које у ноћној студени затварају у нужник, мажу му лице погању и гоне га после да је поједе, дечко од осам година, кога генералови пси цепају — све се то дешава, а Бог не спречава — и онда треба оценити његов закључак: Можда све то припада не^ беској хармонији свега, али ја је не нризнајем, она за мене ве може претегнути ни једну једину дечју сузу. Млади светац Аљоша сбара у име Достојевсково све те сумње одговором: „Има једно биће које је све кадро опростити, јер је своју невину крв пролило за све и свакога." Овај аргуменат није много бољи од онога, који даје ђаво Иваву у једној халуцинацији: „Какво би задовољство имали без мука? Све бн нзгледало као нека бескрајпа церемонија: изгледало би свето али бескрајно досадно." Иотпуно гзненађујућом висином и величином развио је Достојевсги тај религиозни нроблем, онако какав му се пред очима створио, у своме спеву, „Велики инквизлтор," који је богат мислима; писцем тога дела учинио је Ивана,

па ве1. због тога заслужује дело „Браћа Карамазови" да се нреведе. Христос се вратио на земљу. При једном великом аутогзФеу у Севиљи, где сготинама јеретика спаљују у његову част, шета он по пепелу ломаче. Сви су га познали, гомила се купи око њега и он је благосиља. Тада велики инквизитор, неки старац од деведесет година, нареди да се ухвати, да се окује и стрпају га у ћелију где су проклетнпци, који су осуђени да се снале на ломачи, и долази му ноћу у походе. Снев се састоји из два говора између великог инквпзитора и Христа, или боље рећи из једног великог монолога нрвога, којп се не прекида ни једним одговором, из монолога у коме кардинал доказује Снасу како је неправо учннио, што се вратио на земљу да. разори дело његових верних, и обећава му да ће га спалити као јеретика, да би своје дело могао свршити на миру. Инквизитор развија Христу његове погрешке, политичке иогрешке, које јс он учинно за свога живота. Једна од највг-ћих грешака је она, кад се ннје хтео одазвати нозиву кушаоца, да камење претвори у хлеб, него се свету показао празних руку. Тиме је он учинио, да се његови протнв ицп купе око његове лозинке: „Дај им хлеба ако хоћеш да су добра". Ми им, каже кардинал, дајемо хлеба. Мп умемо да лажемо и говоримо у твоје име. А они тиме свршавају, да нам доносе своју слободу, да леже крај наигах ногу и моле вас за вери>е и хлеб. Има са*о три снаге, које су кадре да зауздају слабо п упорно човечансгво, а то су: чудо, млстерија и ауторитет. А ти си баш че три спаге избегавао и пр поведао са слободу, коју баш трсба одузеги и љубав, којом се над људчма ие може владати : „Зато је било иотребно да се твој ј доло попоави", да се поправи снагом Рима и маче* Цдзаровим, да се неколико стотина хиљада напредн ;х духова унесрећи, где се могу искорене, " е да би се обезбедило добро безброј милијона људи. „Сутра ћеш бати спаљен, с11 х 1". Христос не одговара ни речи, него је упро свој благи п стални иоглед у инквизиторове очи, загим приблпжава своје лице његову лицу и пољуби старца у његове бескрвне усне. Старац задрхта, отвори врата од ћелије и рече: „Иди својим нутем и немој се никада више враћати... никада, нпкада!" Овај снев у роману био је нроклет због атеистичких мисли. Али већ сама композиција показуЈе са колико се озбиљности и свеетраности Достојевски питао и како је проучавао различне одговоре. Време од 1871—1881 г. било је најмирније у Достојевскову животу. Његов други брак поправио је његово економао стање. Он је својом поиуларношћу наткрилио све оне књижевнике, који су му у почетку били равни. Нарочито је избледела Пасемскова слава пред његовом славом. Он је претекао и Тургењева, за кога су задуго држали да стоји над њнм. Све оно нерасиоложење радикала и славсноФила, које је некад пало са велчког песника, цало је било за гзвесно време и на Достојевског. Године 1880 нри открићу једне Пушкинове статуе, била је у Москви литерарно народна светковина и том су приликом говорали највећи књнжевн ци. Тургењевљев говор изазвао је допадање, али Достојевсков изазвао јс усхићег.е и сузе, иа када је довршио, они га понеше у триумФу.