Звезда

огр . 698 3 В Е

кад је школа пуна, — али она се одликовала баш тиме, што је најчешће била — празна. Мехаиа је била сасвим друкчија. Она је била наново озидана, лијеио обојадисана и једина кућа у селу, која је — циглом нокривена. На њојзи није било натписа као што су натписи на механама н. пр. „код лава", „код међеда" п т. д., а то баш није ни требало, јер је бнло доста да механџија стане на врата, па да се одмах на њему прочита читав натпнс, пошто је ои сам веома сличио међеду. Он је био круиан човјек, обла лица као нун мјесец, у масним чакширама, а маснијим о>есом на глави. У механи је било неколико столова и неколико столица; па једном крају био је, да се фино изразим, „келнерај", а више њега висила је овећа лампа, објешена о шишу на некаквој канаФИ, која је сва црна од силних муха, што их је кобна смрт на њој затекла... Ну све је ово узгредно, а главно је ако кажем, да је мехаиа увијек била — нуна... У тој механи састајала се редовно бутун интелегенција и неиителегенција касабалијска. Ту је долазио и поп и клисара, и онај госнодии са лсом и његов пандур, и предсједник црквеношколске ошптине са још двојицом општинара, те су редовно заступали корпорацију. Поред предсједника обично је сједио и учитељ, мали, мршави човјек у похабаном и отрцаном одијелу, а љети и зими са шубаром на глави. Предсједник општине нарочито је волио учи'еља и с њиме сз дружио не као с потчињеним, него као с каквим старим ахбабом. Тако н. нр. каткада учитељ предаје у школи, кад ето ти иредсједника, иа га. онако пред свом ђецом, куцне по рамену: — Учител>у, хајдемо до механе! — Ево... причекај мало... Док нешго свршим с ђецом. — Остави се, јадан, ћоравапосла! Дугајего дина, научићеш ти љих .. И он новуче учигеља за рукав, те овај, хтио или не хтио, мора за њим. Једанпут се десило да га је повукао мало јаче, те му је учптељев рукав који је и онако гнил и јадан, остно у руци. И то се ђеци тако дало на смнјех, да су се све хватала за трбух и нревијала од смијеха, па су се смијала чак и други дан, кад је учитељ дошао у школу онако без рукава, јер му га иије имао ко зашити, а он сам није имао доволлш времена за то. Исто као предсједник ошнтине, тако су и она двојпца ошитинара вољели учитеља. и то су била четворица јединосушна и нераздјелна. Пона нијесу примали међу се, јер је нмао ногану нарав, на чим се мало паљути, одмах извуче нож, што га обично носи за великим пасом, те прнјети свима и свакоме... До душе, ноп им се није ни наметао, јер је најволио да буде сам. Остали гости ове механе били су дућанџије, који, док су у чаршији, дотле су и конкуренти један другоме, а чим ступе у механу, састану се око стола као браћа, ш> пију и веселе се. Да речете да су то какве пијанице, као н. пр. иоп или предсједник онштине, — нијесу, сваки од њих обично

3 Д А ћр. 88

ако попије по један литар ракије, а то је толико, као да ништа ни попио није. Због тога нико их није видио да су се ваљали пијани по механи или по улици, само су им се жене тужиле, да се не могу с њима љубити, јер не могу да трне задах од ракије. А те исте жене биле су сушта доброта. Оно, да речем, и оне су имале по мало језика, али то мора имати свака ваљана жена, ну ако се посвађају са мужевима, онда језик и сувише мало употребљавају, него га просто замијене — оклагијом, јер треба знати да оклагија увијек више помаже, вего језик. А, осим тога, од оклагије не може бити рђавих иогаљедица, јер то није никако оиасно оружје... Ну говори се да је госпођа предсједниковица два трп пута уиотребљавала и пратљачу, а то је још паметније, нонгго је пратљача широка, на баш красно пристаје широким ле1)пма пр^дсједниковим. Али велим вам : ово се дешавало само онда, кад је до свађе долазило, а иначе су живјели као голубови. Дакле једном ријечи, у овој касаби цвала је свака срећа. Свак је живио колико му је суђено; касније је лијегао, а устајао с првим пијевцима; радио је колико је хтио, а јео колико је могао, и тако јето текло као по маслу све док. .. Али о томе ћу каспије нричати. 11 По свему ов /ме, што сам вам напријед причао, могли сте погодити да је иредсједник једно од најуваженијнх лица у касаби. Криво бих, дакле, учинио и њему и вама кад вам га не бих онисао танко потанко са свима његовим врлинама (од којих сам неке већ и споменуо) и са свима славиим дјелима, што их је починио за нанредак цркве и школе у овој касаби. Као што сам једаниут већ наћомеиуо, био је врло гојазан. Преко нлећа био јеширокмал' не читав аршин. Лице му је увијек црвено као кукуријек; очи му закрвављене и нодбухле, као да се над панриком нагкађивао, нос му нљоснаст^ и широк, а иснод њега се накостријешили густи бркови. Уши су му биле необично велике и клепаве, а доња губица дебља од прста иалца... На одијело није толико иазио. Носио је велики Фес са мавеном китом, а на струку је носио намучну антерију и ниже ње дуге чакшире, старе и упљеснате. Он се родио у исто1 касаби, а на крштењу му дадоше име Игњат, или како га кашње зваху, Игњо. Говоре како је некакав, сад већ нокојни, пон још тада нознао да ће то дијете бити честито и, Бог и душа, није се преварио. Школа никаквих није учио, јер их није ни било, него га је тај исти покојни поп научио иешто читати и писати. Истина, ово нашем нредсједпику није ни требало, јер он никад није ни шта ни читао, —- а ако је шгогод написао, тешко да је кашње и сам могао прочитати... Чим је мало одрастао, отвори му отац неку врсту дућана, у коме није ништа било, осим неколико ситнијих стварчица, које су нотребие сељацима. Али мало но мало, па