Звезда

вр. 88

ВВ^З

стр. 703

Кад год сам се латио пера и помислио: е сад ћу им писати, увек сам га одмах на ново бацао и скакао грозни чаво са столице са уверењем, да немам шта да вам пишем. И ово што вам сада пшнем, долази отуда, што се у овом тренутку осећам тако тужан, што овде седим као човек, око кога се све крха у рушевинама и што ми се чини, да сам тако болан, напуштен и усамљен. „Ми, моја жена и ја, не живимо срећно; али ма колико ми то тешко падало, опет често благосиљам онај час, кад сам је понудио да буде мојом, јер сам с њоме проживео оно што је најлепше у животу, и ако је то било,само за неколико бедних недеља. И ја мислим, да један човек, коме је удељен овај и ако кратак тренутак задовољства, нема нрава да се тужи, јер је добио, што је могао добити, а то је управо рећи довољно, да претегне сву беду целога осталога живота. „Она је дошла мани са неком преданошћу, која о себи џе зна ништа, са преданошћу без ре®лексије, која је обузимала цело њено биће, и тело и душу. Погађала је моје најтајније жељо, пре него што су и сазреле, када су нејасно само светлуцале у изразу мога лица или у моме погледу, и све ми их је испуњавала као малом детету. Она ми је открила сву своју душу без икаквих обзира и могла је по читаве сахате седети и само ме гледати, бесвесно, не знајући сама да то чини, а све то давало је тако силан израз њеним мислима, што не би могла можда учанити ниједна реч. И тако се ја оженим њоме, не љубећи је управо више, него што сам могао волети друге жене, које сам сретао у животу. Ово сам учинио само с тога, што је њена нреданост била за мене тако дирљива, било ме жао, а био сам пресићен момачких веза. „Ја знам врло добро, колико су били хладни моји осећаји и моје срце према таквој љубави, али она је умела измгмити из моје нежности више него што је у њој било, и ја сам сам био срећан, јер је она била срећна. Био сам тако тих и весео, што никада нисам био, као што човек можс бити срећно задовољан само рано каквог красног летњег јутра, јутра, кад шева умилно пева, свежа роса заносно мирише, а блиставо сунце тек се рађа. „Ово је трарло нуних два месеца, за време докле смо јелнако путовали даље на југ, где је све око нас трептало и сјало од јужног нремалећа. Ми пловисмо уз Рајну, одмарасмо се на зеленом женевском језеру, које блиста као сунце, пројурисмо Св. Готхард, јужне Алпе са њпховим шумним водопадима, који висе о планинским зидовима као беле конрене, снустисмо се у ломбардиску равницу, тај неирегледни комнлекс паркова, међу којима су посејане вароши као виле. Сва ова нроменљива врева од људских лица у природних сценерија, које смо летимично и у пролазу виђали са прозора железничких купе-а, са палуба и при јелу у хотелима, везивала нас је све тешње и срдачније једно за друго. Унраво било . јЈе мешала наша крв; ја сам свуда ишао тако расположен и весело сиокојан као дете празником, осећао сам, како се у мени пење и струји нешго здраво и добро, као када стари пањ потера младицу. „Једнога лепог јутра. крајем јуна, искрцасмо се на суво код Белађија. То је мала варош, која се нење уза стрму косу и изгледа као да јо за њу припета, а око ње обвија своју нлаву руку језеро Комер. Ми смо се у овом

месту осећали тако добро, да се ту готово настанисмо. Крстарили смо по оближњим брдашцима или смо веслали по обали; пустж-мо да дани долазе и одлазе., не знајући ни сами како је пролазило време. Иосле ручка имали смо обичај, да неко време седимо пред хотелом, доле на језеру иод дрветом, Около нас напољу лежала је тешка и дебела врућина, која се осећала двоструко загушљивом нод нашим дрветом у зеленој полутами. Једнога дана видесмо, да је наше обично место заузео један пар нових путника које сам приметио још за ручком. Он је изгледао као неки енглески војник, а мдада дама била је очевидно његова кћи. Она је била једно од оних женских лица, која као нанерје меком овалношћу својих линија погсећају на Фине камее, и којима контраст између великих, угаситих очију сухе боје и уморно плаве раскошне косе даје утисак одабране Финоће душе, као шго каква ретка нианса боја чини нримамљивим неки обичан цвет. И поред овог лица, са кожом, као брашњава маса меса у беле астраханске јабуке, ја видех лице моје жене, пуно, румено 'Јтривијално као у мадог детета. Ја осетих да ове две жене сасма различно уживају у овом пределу, са дубоко-плавом водом, бедом сунчаном светлошћу, као истопљено сребро, и са нлавкасто-белим вилама у раскошном, тамном зеленилу; у овом нределу, који је био тако светао као јутарњи сан, када сунце провири иза завеса. Учинило ми се као да једна од ових двеју жена, гипка, мека и нреФињена у својој интелегенцији и својим осећајима, може уживати есенцу овога предела, његову најфинију арому и његов најлакши мирис, .као што се ужива у најодабранијем парФиму пли у старом вину, док се друга накдопила на њу као гладно дете, које прождрљиво и одвратно толи своју глад. „Ја осетих отпридике као неко ведико разочарење, које ми тешко паде и које ме скроз проже, а затим ми би, као да веза нопусти и као Да поново израстох ја сам из неког туђег бића, у које сам био нрешао. Ја познадох опет самога себе, као што сам и пређе био; добих натраг своје старо биће и своју стару моћ да видим; све око мене но* стаде само од себе новим; и око мене као да утрну дневна светлост и ја сам се осећао, као када се заврши једна пијеса у некој концертној сали, коју су сви доле у сумраку и тишини ослушкивали, па се одједном нусти свеТлост а оспе жагор. Али пре свега осећао сам као да нешто, са чиме сам заједно растао, на све стране око мене отпада, било је, као да сам се усправљао и принремао за неки чи сто физички загрљај, и ја дођох сам себи смешан и осетих стид и одвратност као носле проведене ноћи са неком туђом женом. „Ми смо тумарали тамо-амо, и она је сваким даном све више постајала за мене туђом женском, са којом заједно путујем и за коју плаћам бидете и ложнице. Њоно гласно и видно одушевљење за све, што смо виђали, звонило је нескладно мом надраженоМ распоДожењу; оно мо је бунило и чинидо ми се да је детињастО; њена агресивна наклоност према мени изгледала ми је проста и гроте ска и ја сам поступао с њоме као скаквом јевтином стварју, коју примамо само с тога, што нећемо да се замвримо. Ја сам сваким даном бивао све осорљивији нрема њој и поред најбоље воље на свету нисам јој могао дати више, него што се даје првој најбољој жени, на коју човек