Звезда

стр. 702

3 В Е

3 Д А

вр. 8

с нзјвећом хлалноћом, као да испуњава овоју дужност, а у себи 1е уживала, кад би он изгубио стрпљење, те почео се на својој столици нервозно вртети. Тада би покушала да га још више раздражи сво : им брбл.ањем, рекла би му, да она иије крива, што баш сад мој а ту свршити свој посао. Она не може да се подели у четири дела, па да и собе и кухињу спреми. Госпођа за сваки трун прашине диже урнебес, као да држи четири- елужавке; сад од како никуд не излази и једнако седи код куће и броји трунке прашине. Господар ју је молио, да 1а остави на миру и да иита госпођу, да ли ће пребрати салату или ватру наложити. Али сутра дан дође она опет и изјави, да она неће да трчкара од Пгнтија до Пилата. Уиорно је тражила да нзброји парчиће меса пре но што их исиржи, да види маст, што је остала у тигању и першун што га је купила. Испразнила јо шпагове на писаћи сто и избројала бакарне новчиће нред њим, јер она, вели, није рада да је сматрају за лопова и лржи до своје части више но ико други. Њено је начело: — Сирота, али поштена! XI. — Ух! у овој кући мора човек непрестано трчкарати уз степенице и низ степенице! Овај месец се отегао у вечност! Због патлиџана морам трчати чак на пијацу, а због десет пара млека Бог те нита руд! Па сад и на та писма није прилепљено довол>но марака.. Видиш, молим те! Срећа, те сам се сетила пре но што сам га бацила у сандуче! Други нуг кац пишу тако дебела писма, нека их добро измере пре но што прилепе марку, вли нека одмах прилепе две. Да је то нисмо платило Јазну, рекли би да сам наре метнула у џеп и сматрали би ме за крадљивипу. Хвала лепо! Сирота, али погатена! Таго је. Чезаре пребледе. Пигмо, које је служавка заједно са патлиџанима метнула на његов иисаћи сто, било је Јеленино и упућено Каталдију, у Америку. — Добро, речо он. Оставите га ту. Ја ћу га сам однети на пошту. Служавка је клапарала папучама по соби, а лице јој је имало злобан израз. Намештала је нешто по столицама и другом наменттају. Чезаре јој довикну гласом уздрхталим од гнева: — Одлазите, кад вам каж< м! Одлазите! Тије било сумње. Т>> је био руконис његове Јелене, к >ја је писала Каталдпју, уМонтевидео. Чезаре скочи, да јурне к својој жепи, али ?астаде пре но што отвори врата на соби, јер се сети глужавке, која се шуњала по ходнику. Тако се врати столу д'>жећи главу обема рукама, не могући у том узбућењу нпкако ча нађе изговор, да служавку куд изван куће поша 1 е, те покуша да мисли на што год друго, да би се умирио Али кад је сео за сто чинило му се да ће полудети. Прва, једниа мпс.чо која га је кињила, била је та, да се служавка намерно [пртиоко врата. Он прође неколико пута тамо амо по собп па врховима прсгију, да га она не би чула, а руке беше прит сснуо на срце. За тпм гпусти засторе на прозим», убриса рукавом зној с чела, ослушну м«ло на вратпма и зовну је. Служавка уће одмах са судопером у руци, цогледа га

својим округлим очима у лице и пренерази се од чуда, кад јој господар нареди да сврши неки мали посао изван куће. Одмах?... Зар се не би могло причекати, док почисти кућу?... Имала је на ватри и лонац с чорбом за госпођу. Не можо да ради све уједанпут. — Добро! пожури се само. (наставиће се) Н А П Р Е Д! Пламен срца догорева Живот мразом својим стеже, Ничим нема да ме згрева Па и снови елатки беже. Ипак зато морам ићи Док ме јава не заледи, Ја не морам циљу стићи Ал' нек воља бар победи. РАДОЈЕ

МЛАДЕНЦИ - 01* 4. НАИЗОН Једнога вечера, маја месеца, испратисмо младенце, нашег пријатеља и његову младу суиругу, до лађе, која је требала да их одведе на њихов свадбени пут. Он је изгледао као човек, кога је задесила велика срећаи који се тихо диви свима неслућеним лепотама, непознајући самога себе у том новом свету. На његовом лицу, у његовим речпма и покретима почивала је светла епокојност, која је личила сунчаном пролетњем дану, када живот набуја преко својих обала. Када се лађа отисну од обале, нама двојици, који смо стајали на кеју, било је, као да је су"нце зашло за облак, и као да тамо негде далеко нре о мора мирно почива нека чаробна земља, у коју ће они отнћи, али коју ми нећемо никада видети, и нас обузе силан осећај уеамљености у животу. Три месеца доцније, једне ведре вечерн у августу, они се вратише; искрцаше се на истом месту и ми их дочекасмо. Тада, нам он изгледаше као човек без снокојства, готов да о свему очајава; око усана урезана једна бразда, а у ногледу израз, као да стално одгонета неку тужну загонетку, која му не да мира и које се не може ни отрести, нити је разрешати. Оаи отпутоваше кући у своје место, и нрође година и прођоше две године, а ми не чусмо ништа више о њима, док једнога лепога дана не дође једно ошпирно иисмо, упућено на једнога од нас, а одређено за обојицу. То је х;г сч писмо глаеил„Ево сада је већ две године дана, од када смо се последњи пут видели и ја ни једном речи не одговорих на ваша нријатељска писма. Али за то не треба да се срдите јер мени за ове две године није било најбоље. Ја сам прввео ово време у неком немиру, који ме је подгризчо и који ми је душу учинио такд осетљивом као рашчецркаџ рерв,