Звезда

бр. 88

3 В Е 3 Д А

стр. 701

— Не! не! остави ме; нисмо више деца... То су лудорије!.... Нисам више она која сам била.,.. сад сам друкчија.... Да ли је мислила на своју бедно н})оведену младосг? на своју разорену лепоту? на материнство, које ју је очекивало као неко мучилиште ? Из свих тах мисли рађао се п развајао некп неодређени гпев и неко мрачно расположеље, услед кога јој је све пред очима било црно. Њсн муж прозрео је очима човека којн љуби, да је тај гнев, то расположење било и због њега, те му се чинило као да га његова жена одгурује од себе, као да је и он одговоран што су ишчезли њени девојачки снови. Све то уносило је велику празиину у његов дом, уносило је неку хладноћу од које му со срце ледило, која га је гонила на рад као на неко разонођење, у коме је још живела мисао на Јелену, ма да није виђао њену бледоћу, њен ледеии осмејак и њене расејане погледе. Јадвик се растрзавао, да би је својим радом мало обрадовао. По целе ноћи проводио је за писаћим столом, да бн јој донео какав дарак, какав нов шешир, какву гривну, какву махалицу па да за тим са зебњом очекује да му пријатно климне главом, да чује једну лепу реч, да види један радосан осмејак. Кад би се у вече вратио кући сав сломљен од јурења уз степенице и низ степенице адвокатске, понудио би је, да иду мало у шегњу, у позориште, па и у друштва, пошто су сад почели нов жпвот п мало одахнули. Али Јелена је све одбнјала, нравила се као жртвено јагње, волела је романтично, усамљеничко туговање и налазила је неке горке насладе у томе, да одиграва створење, које је остављено, које је у очајању. Она се досадно вукла из једне собе у другу и шила неку хаљину, која као да је била за лутку, и њој се чинило, да тако води домаће бриге као и дона Ана. Дона Ана је овда онда долазила да јој номогне, да је носаветује како шта да ради, долазила је да служавку изгрди, када би ова отромбољила нос чујући све те новости и гунђајући клапарала папучама кроз собе, која јо жмиркајући посматрала сваки комад рубља, ко;и би јој дали да углача, и чистећи ударала метлом о врата, искаљујући свој гнев на намештају, који је судоперама брисала. Тек пошто би нешта разбила, онда би се умирила и загледала и обилазила разбијену ствар; кад би је Јелена за то покарала, она јој одговараше, да је то било нехотично, да она боље не уме, па ако им није не вољи, она ће да иде. За тим би судонеру спустила на ирву етвар, коју би нашла почешала би се по пшљастом лакту и прогунђала: — Толика вика ни око шта! Једина дона Ана умела је да обузда дрскост те слушкињетине, која, чим бн сиазила дона Ану, одмах би се с метлом под пазухом увукла у кухињу. Доста пута приговорила би својој кћери: - Како можеш да трпиш безобразлуке ове жентураче? Зар не виднш да те краде у куповању ? >— Прегледала је рачун у присуству служавке, која је на сваку напомену одговарала : — Ја знам само, да сам нотрогаила толико; то су обичне цене. Ту је и госпођа, па вам може казати. И погледала би у Јелену, која би климнула главом. Дона Ана је захтевала, да зет норани, па да као и дон Либорио купи шта треба, нра но што оде на дужност.

Чезаре само да би било мира у кући. обећа да ће тако чинити, а служавка се вратиукухињу грохотом се смејућн и иза леђа грдећи. — Ја бих само била рада знати, нгга ћеш ти да радиш с таквом служавком, кад онај мали створ дође на свет! Ти тако слабуњава нећеш га моћи савлађивати. 11огледај се само у огледалу! Морате набавити једну добру дојкињу, са села, к0 ]а је здфава и која може за четири жене радити. Роберто, који је у дому за находчад, наћи ће вам већ. Јелена се није могла одлучити, да служавки откаже службу, а опетју је оживљавала мисао, да ће морати сама да подиже дете. И ако је имала ноноса, инак је умела да се са служавкком пријатељски о тој с/гвари поразговори и да је готово упита за савет. - Не мари ништа! рекла је служавка. Ја ћу одслужити још ових мојих чстрнаест дана, на онда идем. Ја се у овој кући сматрам као лопов. Сад кад господин иде на пијацу а дође и дојкиња, ја вам више не требам. Чак бн морала и дојкињу да слушам, ако госиодар не би узео још једну девојку. А ја не бих била служавка дојкињи! То уиамтите! Узалуд је Јелена нокушавала, да ирема њој буде иажљивч, да посгуна с њом пријатељски. узалуд јој је ноклањала своје изношене хаљине. Служавка је одслужпвала својих четрнаест дана као да ништа није ни бпло, увек јо имала метлу и судоперу у рукама и снебивала се кад би требало да господара лослуша, ношто се господар чак дотле снустио да на пијацу иде. Кад би он дошао с пијаце, она би преметала по котарици, извлачила рибе илн пшаргле, пнтала колиго је дато за то, мирисала би бакглар или месо и гунђзла са извештаченим гађењем: — То је еспап од осам дана; сад раз>мем, за што је јевткније. Је ли то лепо да један фини господин са цилиндером и штаном иде на пијацу, дч би уштедео пет пара па еспапу којн нико неће да купи! — А понеки пут не бп чак ни додирнула свој део јела и оставила бн тањир иод сто, да би господари видели. Или би се направила као да јој је мука, те би разговарала с мачком: — Немој да мпслптл, ча сам ја од оних... Да сам таква, остала бих као и дојкиња. — А кад Јелена не би била ту додала би: — Знам јп добро шта раде све оне, удате и неудате. Па и газдарица! Кад бих хтела да казујем све. што сам видела на овом спету! Мп^ге госпође, што носе свилене хаљетне, нису достојтте да ми изују ове ципеле! — И скиаула би евоју стару ципгелу и пољубила је иред господаром да покаже, да је бар та ципела ноштена. Нарочнто се заподевала с господарем, којп је ;обар само за то, да иде на нијацу, који не може да снојој жени узме дојкињу, док не одјури служавку. Кад је неко тако гб, онда не треба да се жени, иј:и треба да допусти да му други жену издржавају, и да не диже нос. Кад би га видела да се највише удубио у рад, ишла је да га иита, да ли Ке нодложити ватру, или да ли ће нребра и алату за с)тра. Непрестано је чиетила ходник пред његовим вратима, није је мрзело да у његовој соби избршпе еваки угао својом прљавом кецељом, измешала би му хартије, преврнула му дивит по нисаћем столу, у кратко тгчсушлпала јс све могуће, Да сиромаха ч шека што више намучи и то све