Звезда

стр. 700

3 В Е 3 Д А

вр.

може узимати за пример таквог писаља какво вежбање ђака из гимназије. јер би то било неумесно, већ се м(ра узети рад људи, који су давно и давно оставили школску клупу и чак се неким начином увукли у литературу, те се чак, по несрећи, њихова. реч сматра као пресудна у овом или оном питању. Не бих ја никада ни речи проговорио о оценама и критикама, које су пуне незнања, неразумевахва или навлаш изопачених појмова, кад оне не би имале штетна утицаја на нашу читалачку публику, која огромно, ве!шм делом не уме да гледа правилно на ствари, већ махом чека пресудпу реч од људи комиетентни, а ту се рачунају они који пишу критике. Мало је читалаца у нас који су у стању да сами створе правилан — или чак ма какав — суд о овој или оној нриповетци или роману, већ већина њих чекају да виде шта ће рећи критика и критичар и то што буде рекао ма какав критичар сматра се као оно кад учитељ забележи ђацима на прогшсу двојку или петицу, сваком по заслузи. То би тако и требало да буде, кад би код нас нисали те оцене људи од духа, дара и разумевања ствари о којој пишу, али на жалост није тако, и маса ие зна да у нас пише критике и нриказе сваки, а најчешће они који немају ни спреме ни дара, а затреба им која нара, што је у име хонорара узму. Читаоци прочитају причу, па нису начисто са собом да ли је од истинске литерарне вредности ; колебату се и тамо и амо, могу пристати на једну и на другу страну, и сад од једном долази критичар са пуно страних речи, цитата на свима могућим језицима, са пуно имена великих критичара и научника. Све то може бити натрпано на гомилу без икаква смисла и везе. могу ту бити цитати које нико није ни казао или и ако је ко и казао, казао је у другом ком смислу, али обичиа читаоца збуни оно шаренило грчких, енглеских, латинских, Француских, талијанских и вазда још других цитата, па за тим крупна имена: Шер, Шерер, Ламартин, Са/рсеј, Бен, Вунт, Готшал, Еаријер Мориц итд. Тако збуњен читалац готов је да критичару све новерује, јер му импонује толико учена глава и кад критичар заврши речима: „књигу у руке па студирајте, и са више пажње нишите, а не гњавите публику овако недозрелим и кржљавим производима" читалац одмах помисли: „Ала га поцепа!" Одмах проструји то кроз масу, те слушате овакве разговоре: — Јеси ли читао ту и ту причу?... Врло лепа ствар. — Како лепа, да видиш како је то поцепао тај и тај критичар. — Ама није?! А где?... — У том и том листу. И овај одмах налази и чита оцену па и оп проноси даље ту стереотипну Фразу : „Бре, ал' га поцепа!" Ето дакле како на неразвијеније читаоце има штетна учицаја рћава критика, јер обичан, прост читалац, не може да појми да сва она гомила имена

великих генија може бити један ирост каламбур који ни мало ве објашњава ствар о којој се говори, То су разлози који ме иодстичу да иишем о рђавој критици. а као најзгоднији пример за то узео сам реФерат г. Момчила Иванића на „Хајдук Станка" роман од Беселиновића. Тај сам нример изабрао нарочито још и зато што је то реФерат од неког Момчила човека без и мало знања литерарног, а већ о дару да и не говоримо, јер је и за те послове потребно исто толико дара као и за писање нриповедака ; иа баш у толико је и смешна цела ствар, што је тај мизерни реФерат од човека слабе спреме литерарне, рђава укуса и уских појмова наперен против романа Веселиновићевог, који је већ стекао гласа и са правом ће стати у ред највећих наших нрииоведача, па ма колико их одличних било и носле њега, (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 Ж А Н написао Ђовани Верга (наставак) Она не бсше покварена; сматрала је себе за несрећну; чинила је све што је могла, да се врати ирошлости, благо се смешила кад би је муж узео за руке, не усуђујући се да једну реч нрозбори. Он је ненрестано, с неисказаном неншошћу, гледао у оне њене уморне очи и љубио је толико, као да је тим нољупцима хтео рећи све оно, што речима није могао да искаже, тако да би Јелена, отевши му се но неки пут, мерила га чудним погледом, као да је та верна љубав иријатно изненађује, те га питаше: — Збиља? Зар ме још љубиш онако исто ? Још увек као и пре? Ох! да га је бар мало охрабрила! Да му није својом хладном неверидом слеђавала речи, које су му биле у срцу!... Али он се не усуђиваше да говори, видећи опај чудни иоглед, ону равнодушност, којом дисаше цело њено биће, и коју она није се трудила ни да прикрије. Он ју је љубио као и пре, више но пре, јер она је била најбољи део његовог ја, његова радост, њ<}гова мисао, циљ њсговог рада, сунце његовог дома, верно, мило створење, у коме се олачаваху све његове наде, његове радости и његовн снови, за које је он натио и у чијем је осмејку била његова срећа. За тим би пустио на вољу својим нежним осећајима, ионово би јој тепао и миловао је уздрхталом руком, стискао је чврсто, као да се чисто бојао да му не побегне и обасииао њене руке, усне, очи и власи ватреним иољунцима. У почетку оживела би и она од те ватре његових осећаја, те би заборавила на све. С обореном главом и тихим, неартикулисаним узвиком нала би му у наручја за тим би смешећи се зажмурила и с разбарушеном косом пре дала му се сва. По том би се на једаннут освестила, намрштила се, и одгурнувши га рекла му: