Звезда

вр. 89

3 В Е

стр . 707

— Аха-а-а, — отегну предсједник као чудећи се нечему, амз се не помаче с мјеста... — ГГреко мене се може добити, ако желите, Тургењева, Жил Верна, Бајрона, Достојевског, Дикенса, Гетеа, До;еа и у опште најбг ље нреставипке свих литератера. — Овоме као да фали једна тафта у глави! — рече поп, па ободе низ чаршију. — Вала му ја не анлајисах ни једне, — пришапта предсједник учитељу. — Ни ја, -— одврати учитељ. Па и њих двојица одоше за попом. А одмах иза тога почеше се разилазити и остали, и само што остадоше неколико ђеце, која и даље гледаху У дућан. •—Хм, к'о да су ово слабе муштерије, - изговори дошљак, па опет уљезе у дућан. V Прођоше тако неколико дана, па у касаби пође опет све по староме. На дошљака се нијесу толико ни освртали, и он је мирно сједио у свом дућану, куњајући и пушећи цигаре... Ама баш нико да му дође, нити да што пазари!... Чак су га и ђеца забацила, па му не долазе нред дућан. Њему се ово, дабогме, .није допадало, јер је видио да ће, иоред све своје робе, ипак гладовати. Који ми је ђаво говорио да овђе долазим! — корио је он сам себе. -— Казаше ми да овђе нма школа и суд, па да ћу моћи радити, кад ево... Ну чим спомену школу, одмах му сину једна мисао кроз главу, на скочи са свога мјеста, те поће у школу. . Баш пред вратима затекао је учитеља, па, пошто му се учини, да је то подворник, запита: Молим, гдје је учитељ? Молим, ми смо... — А-а, отегну доитљак и ноглсда га зачуђено. — Шта ћеш, брате ? — запита учитељ. — Ама... овај... знате дош'о сам, да се препо ручим, јер сам отворио радњу, а пазара немам... — Па ? — Па вас могу служити са школс.ким књигама. .. Имам буквар, читанку, рачуницу, катихизис... — Не требају нама толике књиге, — дочека учитељ и нокуша, да направи што важније лице, све ми то имамо овће (и куцну се но челу). Доста је само буквар и табла, а тога имамо. Дошљак застаде. Па зар вас није срамота пустити да странац на ваше очи умре од глади?.. —'запита. — Богме умирем н ја, на шта ћу? Ето, ногледај каква ми је школа а ни плаће не нримам уредно. Па оиет шта ћу ? Не могу из ове коже У ДРУТ? Дошљак шкрипну зубима. — Најбоље је вас у новиие! — викпу, па оде, пе рекавши ни збогом. А учитељ одмахпу руком, као да би хтио рећи: „Пртљај ти само, ни бриге ме за те!"

Дошљ»к се врати откуд је и дошао, завуче руке у џеиове и поче да се шета по дућану. По његову изгледу, могао би свак погодити, е смишља нешто страховито. Два три нута повукао се за косу, као да је тако хтио, да извуче какву мисао из главе. И најпошље као да му је то пошло за руком, јер сједе за сто и налакти се. Затим узе један иразан лпст хартије, замочи перо у мастило и грискајући држаље, ноче да нешто мрљма у себи .. Ио као да се не бијаше добро намјестио, те примакну столицу још ближе столу, значајно погледа у шишу као да је на њој нешто записано, па онда опет умочи перо и написа иа хартији крупним словима: ДОПИО ИЗ КАСАВЕ Г. Пошто је то написао и опет застаде, откуцну мало ногом о под и жмиркајући десним оком, а савијен кажипрст држећи на устима, гледаше на чаршију. Док чаршијом нрође предсједник. — Аха! — кликну дошљак весело, — сад имам све: И одмах ноче нисање овако: мо Т0: Тријебимо губу И8 торине његуш. Срне ми се стеже, а перо ми дршће кад пишем ове ретке, јер што се овђе у нас дегађа и збива, то се не збива ни у Аустралији, ни у Египту, ни у Оибирији... (Затим узе „Речник страиих речи" и поче да претура и тражи нешто по њему, а тада опет иастлви иисање). Наша интелигенција чисто наши народии преставници, воде нас крајњој декадинцији. Ти људи, наиме: нредсједиик црквене онштине и & Сошр. ништа ие раде, нити се брину о култивисању народа, него живе безбрижио као волови код иуних јасала или да се естетички изразим: као псп код добра господара. А како се чује, живе о трошку народном т. ј. од црквених новаца. Они једино срчу иектар код нашега механџије и ништа више.,. Црква им је од дасака, што их карактерише као атенсте или отпацнике религије (овђе је већ пети пуг завирио у „Речник") а школа им је стара, отрцана и увијек празаа, јер је и учитељ увијек у механи, а није у школи. Додуше учитељ није крив, јер му се не плаћа на вријеме, те мора и љети и зими да носи зимско одијело п шубару на глави. Ово је жалосно п прежалосно, тс због тога све и описах, а други иут ето ме опширније. Госнодине уредниче, нримите мој поздрав. Дошљо. Пошто је све свршио, он јотп једаннут прегледа и нреписа, па, задовољно трљајући руке, затвори ово у куверту и однеее те баци у некакву сандучетину, која се звала поштанска. Па још задовољнији врати се у дућан и сједе на столицу.