Звезда

стр. 708

3 В Е

3 Д А

вр . 89

VI Једнога јутра мехавџија баш отворио механу и није се честито ни прекрстио, кад му некакво момче донесе новине. — ТТТта је то, бре? — запита механџија — Ово је твоје. Механџија не рече више ни ријечи, него немарно баци новине баш на нредсједников сто, па поче да чисти нешто око „келнсраја". И тако би то све и нрошло, да не уљезе предсједник, а одмах за њим и учитељ и општинари, те но своме староме обичају, посједаше око стола. — А који је то ђаво? — запита предсједник учитеља опазивши новине. — Биће какав лис'. .. Ама Бога ти?... Их, болан. од кад нисам виђео никаква листа!... Па дела, учитељу, отвори га! Учитељ је такође био л>убопитљив, па га отвори и ногледа у натпис. — Како се зове ? — запита предсједник. — Зове се „Труба". — Их 5 их, кршно име! па дела, читај шта нам труби.... Учитељ погледа у уводни чланак, на како му се не учиии важан, он пође даље.... Док му уједанпут упаде у очи крупним словима штаннано „Допис из касабе Б." — Ево допис из наше касабе! — кликну учитељ. — Шта? Шта? — ззпита нредсједник и унесе му се у очи. Ево неко пише о нама. Читај! — гракнуше сви. Учитељ поче да чита, а они се укипили, иа га слушају. Из почетка као да не разумједоше ни ријечи, ама кад дође ријеч на предсједника, овај као опарен скочи. — Ама зар о мени нише? — Пише. — 0... види белаја! -— Умири се, - рече учитељ, — да читам дал,е. И настави читање. Предсједник се једнако вртио на свом мјесту (и ако није ни ноловину ријечи ра: умио) и два три пута скакао, ирсијецајући учитеља у ријечи и вичући: „лаже", „није тако!..." А кад учитељ доврши, он метну руку на прси. — Лаже, браћо, тако миБога! Ето, знате сви! — Лаже, — потврдише и општинари. — Па и не лаже, — упаде учитељ. — Ето, на прилику, за ме ноштено говори. Што ми не платите? Предсједник се почеша иза уха. Ама ко ли је то пис'о? — запита. - Онај дошљо јарац, — речеучитељ. — Зар он? — Он. Предсједник се и опет почеша.

— Е, брате, ово је белај! ово ја још нијесам доживио у толико мојих година... Срамота! — Бре, он овђе вели, да ће још писати, рече учитељ. ГГредсједник га уплашено погледа. — Ама, душе ти? -— Ево, стоји написано... Предсједник скочи. — Е. томе злу треба стат' на крај! .. То се не смије пушћати... Зар да нам брука пуца по читавоме свијету? — Па шта ћемо ? — запиташе општинари. — Лијеио. Зачепићимо му уста... Ето, на прилику, нека учитељ одма куии нове хаљине н капу... — А ђе су ми паре? — заиита учитељ. — Даћу ти ја, брате; даћу ти данас. — Па шта ћемо још? — Нећемо се ; вако често састајат' у механи. . Ти учитељу бићеш вазда у школи... — Зар у оној крошњи? Уредикемо је. Ја 1»у послати два три мајстора, на нека је претресу и направе... Уредићемо је како ваља... Осим тога куповаћемо но нешто у онога несретника ; само нек је мирнији. . — Ја не браним, -— рече учитељ. — А сад сакрите тај лис', да га други не читају и да не знају за нашу бруку. Учитељ тутну лист у њедра и сви се лигоше иза стола, да једном почну радити.

Сјугра дан дошла су у школу три мајстора и иочеше да је понрављају, нредсједник је дошао са њима и почео да нм издаје разне наредбе и уиутства, а крај њега стајао је учитељ у новом новцатом одијелу и са новим шеширом на глави. Око њих се окупило свијета, па гледа, како се школа поправља, а свакоме чудно, те се згледају, само што нико не може да погоди правога узрока; дошао је и поп, иа и он загледа, ама по свој нрилици, њему се ово није допадало. — Боље би вам било, да цркву иретресете, вели он. Нека, нека, брате, доКи ће и то на ред, вели предсједник, а сав се зацрвенио у лицу од силног посла. — Хм, знам ја кад ће то доћ', — мрмља поп и пође за својим послом. Док предсједнику нешто паде на ум. Чујеш, чујеш поно! — викну за њим. — Шта је? — Нешто би' те моли<>, ама да се не наљутиш. — А шта? Ама, брате, имамо белај на врату. Замјерају нам са стране, како смо ваки и наки... Него би ти рек'о, да ти обучеш мантију иа да ти нико ништа не замјери. (свршиће се)