Звезда

БРОЈ 91

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 21 ОКТОБАР 1899

ГОД. III

И 3 л а 3 И четвртком и недвљом

ЦЕН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНЛР ИДИ 1 КРУНА

Преталату иримају с.ве иоште у Сјрбији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

П ретплату треба слати : Уредништву ,,3везде и Кнежев Саоменик бр. 9.

НЕ1МАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не врабају се.

уредништво се налази : Кнежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 1|> ПР. ДИН.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

број 15 ПР. дин.

ВИТЕЗ Порумене исток, зора се разбуди, Разбуди је сунце пољубив у чело, А на коњу нрудом неки витез блуди, У грудма му срце опажа се смело, Јера често руком притискује груди И мргоди лице од умора свело, Кон> му бесно јури, ластавица права, Док му свешћу бура страшна завитлава. „Али шта ћу тамо? Ко ће да ме сретне ? Хоће л' стара мајка дочекати сина? Преко њене душе увеле и сетне Хоће ли се расут светлост од милина? Хоће л г да ме јадна на груд своју метне, Да се са миом кити к'о гранчицом крина ? Хоће л' сузу пустит од радости веље? Ах. она је мртва! 0, да нусте жеље ! Зар ће ваљда сеја да пресретне брата, Да ми рану вида и песмом ме гали? Кад помислим само дрхтање ме хвата И ужасна ватра по грудима пали: Н>у вргоше јадну у пучину блата! Како ли је жалим! То јадница знали? Можда би јој и то олакшало даие, Утрло образе сузом уплакане! Ил' ме тамо жељно мила драга чека? Из далека, ваљда, угледала војна? Тамо, вал.да мене постељица мека А коња ми иодрум прихватиће гојна ? Мојој тешкој рапи зар ће наћи лека, Одморити дора путовањем знојна? Али тамо пусто, свуд згаришта стоје, Уништено све је, ништа није моје! Место гордог двора што под небо стиже Сад рујине црне изгореле стоје. Подухне ли ветар прашина се диже И суморно звижди кроз одаје моје, У којима некад срећи ступах ближе Где вињага млада лозе нружа своје И грљаше зиде овенчане славом, Ту душманска рука нротутњала стравом.

Па куда ћу онда?!. 0, судбино кобна, Куд ме натраг враћаш у немилост света, Ја га мрзим јако пакосна и злобна! Што ме не остави крај бесмртних цвета, Рођене ми браће? Јер тишина гробна, Што бојиштем нашим тијаио прелета, Души ми и срцу утеха би била, Рана би се мо.ја брзо излечила!..." На заходу сунце полагано седа, Спушта се и губи за лиснате горе, А нурпурно небо жалосно иогледа ' К'о да сумња да ће до румене зоре Издржати моћи. — Ноћ тијана, бледа, Лахоре расула да се летом море. Коњ рудином јури мамузе га гоне, А занесен путник у мислима тоне .. Душан НинолиБ,

С В И Р А Ч хтезра. с. тадетов —

Око два часа по ионоћи седела су њих тројица у кавани. Велике сијалице биле су већ иогашене, само је још по нека мања горела над четвртастим столом око кога су ови седели. У целој кавани билаје нолутама и кроз ту иолутаму могао је чонек, добра вида да види сухог и бледог келнера како у једном куту дрема, климајући главом и мрдајући ногама да не би само заспао. Час но тек отвори мутне очи и гледа у госге, који су се такође ућутали, иа иромумла нешто, што је личило на псовку. Један је био нешадијски иоручиик, други трговачки помоћник, трећи судски нисар. Помоћник је већ дессти иут отневао нромуклим гласом „Синџирићи звече", а исто толико пута је судски иисар уверавао своје пријатеље, да је он наиисао ужасно велико дело о тестаментима, које неће штампати док не добије већи иоложај, кад ће се његови назори морати да усвоје. Жмиркави иоручник је непресгано, кажиирстом и палцем, дотеривао своје