Звезда

стр . 722

3 В Е

3 Д А

вр. 91

масне брке & 1а Виљем II и са највећим аиетитом је причао своју омиљену нричу о једној мајорици. која се до лудила у њега заљубила, али он, војник од главе до пете, добро зна пхта је ОФицирска част, па неће да греши са женом свог претиостављеног старешине. — То ја само вама кажем, свршаваше причу, жмиркајући малим и светлим очима, и мислим да ће међу нама осгати. Писар намигну на помоћника, а овај се смешкао, чепркајући по свом великом и посувраћеном носу. Затим се опет ућуташе. Келнер се нревари те гласно зену, ОФицир се наљути, окрете се њему и дочепа чашу. Помоћник га задржа а официр опсова нешто врло гадно. Њима је овладало оно расположење, које увек долази, кад се ко рано иочне веселити, не штедећи песама, досетака и другог градива, што је друштво кадро расположити, па се све то исцрпи и онда почне долазити досада. Сваки је од њих покушавао, да унесе живота у друштво, али су се остали само згледали, пили вино или чункали бркове и сви њихови нокрети као да хоће да кажу: то је већ било, то није ништа. Помоћник подиже чашу, испруживши мали прст, као да је укочен, дотаче је уснама, узе не колико гутљаја, промућка вином уста и избаци виао на нод. За тим, са два прста, извади мараму из горњег џепа, лагано се убриса као да се бојао, да ће с усана скинути боју, налакти се на сто и поче (по осми пут) рапавим гласом да прича: како данас у Београду нема поштења, како је свака женска нокварена, а највише оне отмене што сневају о некој срнској аристокрацији, како оне само због њега долазе у радњу његова господара и како су данас само трговачки помоћници кадри да много што шта дознају, о чем други не сме ни да снева. Поручник се некако ђаволски закашља, као да му је каква кост застала у грлу, а писар се не могаше уздржати, но ирсну у јак кикот, од кога је празна кавана одјекивала, да се келнер пробудио, као опарен скочио на ноге и песницама почео да трља сањиве очи. Помоћник се озбиљно наљути, хтеде да их укори, али се на мах сети, да је и он на сличан начин дочекао њихово иричање... И онет ућуташе. Поручник је неирестано зевао, па му се видела цела уста са шупљим зубима. Писар је <>д палидрваца по столу градио неке квадрате, као да прави нлан за станове, а помоћник се иснружио, метнуо ноге на другу столицу, и загледа своје кариране нанталоне. У нолутамној кавани била је, готово, нотнуна тишина само се чули келнерови троми кораци, кад је ишао од стола до стола и почео склањати „пиксле" и чаршаве... Наједпом се врло лагано отворише врата и уиутра уђе неко момче са ћеманетом иод назухом. Сви окретоше главе вратима, па кад га спазише, они се блажено насмејаше. Момчету је било око шеснаест година. Био је висок и сух. Дугачко и мршаво лице било је сјајно

бледе боје. Нос дугачак и шиљат, а усне врло танке, те се сваког часа могаху видети велики, бели зуби. Груди су му биле узане и са свим упале; ишао је мало погурено. Бледим и коштуњавим рукама придржавао је ћемане, као да је било Бог зна како тешко. Кад је ушао у кавану, он скиде безформасти сламни шешир, дугачка коса паде му на широко, бледо и лепо чело и тек што хтеде назвати Бога, викну ОФИцир на њега, као да командује батаљоном: — Амо, бре, Циго! Његово лице обли лепа румен, оп се збуни и заборави да каже добро вече. Официр га дочепа за рукав и гурну га на једну столицу. — Дедер, Циго, оно „Мајка Марка ио кавани тражи". Свирач једва отвори сандуче, извади ћемане, намаза гудало и почне свирати врло лагано. Рука му је дрхтала, а грашке зноја сијаху на челу, као бисер. Он је снирао, оборио очи ноду и мислио да ли официр није напит. Официр завалио главу, затворио очи и с времена на време тек громко викне: иха! Помоћник такође занесено слуша а писар непрестано гради квадрате, па по некад подигне очи и, с неким багателисањем, иогледа свирача, као човек који је слушао куд и камо бољу музику, но што је ово „измотавање", које м же врло лако да му слух упропасти. Кад је свирач нрестао свирати, ОФицир се исправи и наточи му чашу вина. Свирач рече тихо и муцајући: — Хвала.. господине... ја, ја... не пијем... никакво пиће... Официр се намршти и би му криво, што има неког ко не поштује његову услужност. — Море не измотавај се, рече затим, подигавши веђе мало у вис. — Ја никада не пијем вина, господине, одговори свирач уздрхталим гласом. Настаде кратко ћутање. —- 'Ајде, 'ајде... ама ти увек волиш да се пра виш неки светац... ниј, кажем ти, или ћу ти синати за врат, — навали опет официр, али већ гневним гласом и незграпном песницом удари по столу. Флаша и чаше заиграше, а његова се чаша просу по застирачу. Писар нодиже очи у вис, као човек, који очекује нешто занимљиво, а помоћник дотаче руком Официра и рече му тихо, али да чује и свирач: — Остави га човече, видиш, да му је душа У носу. Официр љутито измаче лакат, да га иомоћник не би још једном дотакао и развуче угојено, преплануло лице на коме се огледаше суровост. —- Чујеш, бре, балавче, не играј се са мном, јер ако те... и он застаде, као да му неко метну руку на уста.