Звезда

вр. 91

3 В ЕЗД А

стр . 723

Чудновато изгледаше лице младићево Није било страшно, ама на њему се огледаше збиља и нека врста одлучности. Он метну своје ћемане у сандуче и маши се шешира. — Куд ћеш? — унита офидир. — Збогом! — Шта, збогом, зар нећеш да свираш? — Ја ћу вам свирати што год хоћете, али немојте ме вређати, јер... ја нисам животиња! .. Сиромах, ни сам није знао како су те речи прешле преко његових усана. И мимо његове воље узбунио се у њему човек. Али тек шт ) је то рекао тешка официрова рука наде му на груди и он се иоведе. Да није било стола у близини, пао би на иод. Он бризну у плач. Официр се одмах трже и гледаше га преилашено. Он се бојао да му се што не деси, те да због таквог ђубрета буде кажњен. Брзо се маши џепа и баци му дводинарац Свирач дође к себи, обриса сузе, метну ћемане под пазухо, узе шешир и изиђе на улицу. Келнер зинуо, па неким чудноватим погледом блене у госте. Гости остадоше за часак неми и неномични, а затим официр брзо стрпа дводинарац у џеп и ноче осуђивати јадног дечка, који ће са своје гордости једног дана јамачно, умрети од глади... ИЗ „ПРОЛЕТНИХ ЕхЛЕГИЈА" Дивна ноћца, треите звезде сјајне, Па к'о само небо да трепери, Као груди од чаробне тајне,.... 0 негдашње ноћи н вечери!... Звезде трепте, а свуд око мене, И свијајућ' венац изнад главе, Процветале ружице румене, Па им шапћу бајке мирисаве. Ја их слушам, а душа се губи, Као мирис на зеФира крилу, И анђела тражи, што га љуби Тако силно, — тебе тражи милу.... Драгољуб

ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М А Н наиисао "Бовани Верга (наставак) Није доручковала ништа, и као да је за столом седела само за то, да своме мужу прави друштво. Кад је сто био распремљен, извали се она уморна у наслоњачу, и Чезаре се не усуђиваше да је саму остави, докле је служавка по соби имала носла. Обоје су тражили материјала за разговор, да бц измешали неколико равнодушних речи.

Тако протече неколико дана. Мало по мало и жестина њеног очајног бпла, који се чинио гнев, претворио се у неутешну, нему тугу. Једног дана дојури дона Ана нред вече сва задихана са шалом, који јој беше пао низ леђа, и овај пут пратио ју је Роберто. Те ноћи роди Јелена кћер. Њеном мужу, који је очекивао у побочној соби и подрхтавао целим телом кад год би чуо који загушеви јаук, хтело је срце да искочи од силног лупања, кад су му врата отворена. Снебивајући се приђе он постељи своје жене, обузет шјразноврснијим мислима и осећајима. Јелена уморна, бледа као крпа, као да није имала ни капи крви у жилама. Кад је зовнуше љупким гласом, онрену она главу на другу страну, ие отварајући очи, с оним изразом мрзовоље и детињског пркоса, које имају нонеки болесници. Једино што рече: — Оставите ме; Оставите ме! Девојчицу беху метнули на страну као свежењ рубља. Мајка је нсмо грозничавим и чежњивим погледом упитала бабицу, али кзд јој је она као одговор дала мршаву утеху: „Једна лепа девојчица," заклопила је очи с оним истим пређашњим изразом мрзовоље, досаде и умора. Дон Либорио је отрчао да доведе Камилу. Дона Ана у послу око девојчице, носала ју је поносно тамо амо и снустила је на узглавље нокрај Јелене, да јој је нокаже. Ова с муком отвори очи и погледа мало створењв уморнпм иогледом. — Биће леиа као уписана! узвикну баба. Јелена слеже раменима поц нокривачем и прошапута, затворивши опет очи: — Шта ће јој помоћи лепота?... Сиромах муж осети се увређен, као да су те речи биле упућене њему. Он се не усуђиваше ни да дише и осећао се као туђинац усред тога света што му је пунио кућу. Мало но мпло и женске, које су имале посла око Јеленине постеље изгураше га из собе. и он се састаде у салопу са тастом, који је на канабету ћеретао с Робертом. Овда онда дошла би Камила и разговарала полугласно с Рибертом, носле чега би обоје отишли на балкон, а отац је чекао зевајући са штапом у руци. На пијаци је почињала б лити зора. Цапослегку дође дона Ана са шеширом на глави и јави, да је Јелена заснала. Роберто понуди Камили рзку и сви отидоше. Чезаре остаде сам са својом женом, чпје су руке и лице биле беле као и узглавља, на којима се одмараху. Она је спавала тешким сном, из кога се трзала с тихим јечањем, не отварајући очију. Лекар је изгледао прилично узнемирен и долазио је двапут дневно. Чезаре је бојажљиво нрислушкивао његове речи и проучавао му лице. Дона Ана, Камила и цела нородица одлажаху, долажаху и разговараху, не слутећи ништа. Јелена је болним подрхтавањем лица, мрштењем обрва изнад склопљених капака, стезањем усана показивала колико јој зло чини и најмањи шум. Једино кад би јој се муж нагнуо над постељу, да јој тихо рекне да посрче тањирић чорбе или да узме лек, отворила би очи, погледала га као у чуду, пратила га очима кад би он ишао кроз собу на врховима прстију с ретком, готово женском нежном брижљивошћу. Кад год би се тргла иза свог кратког дреможа, ненрестано би га видела на шамлици испод своје постеље, одакле би он полако устао, да је шапатом упита. клко јој је. Доста пута у тиад