Звезда

сгр. 724

3 В Е

3 Д А

бр. 91

суморним ноћима што их је проводио у стражарењу при светлссти ноћне лампе, која је постељу држала у сенди, иокрај те умотане прилике од које се само распознаваше црна коса и нејасне сенке лица, од које се не чујаше ни најтишији дах, Чезара је обузимала нека ужасна слугња, неки празноверни страх који му је крв ледио у жилама, кад би помислио, да је он једном, у часу очајничког бола, нризивао смрт да ли за себе или њу, то није знао. И аада сав његов гнев, сав његов бол претвори се у потмулу зебњу, у слепу и махниту нежност, да је илачући хтео дочепати оне дуге и беле руке, што су се на покривачу одмарале да се није бојао да је пробуди. Кад би јој било лакше, погледала би га оним грозничавим очима, и сувише уморна а да би могла говорити, или као да се није усуђивала, као да га је хтела молити да јој опрости што му је нанела бол, пружајући му уз осмејак блеле руке, умиљавајући се као онасна звер, која не зна и не одговара за своје поступке. У тим тренуцима оп је кроз те бисгре очи прозирао до дна Њене душе и чинило му се да тамо чита, да је она раскомадала његово срце, и не знајући 1сакав му је бол задала, као год оно што дете мучи неку птичицу. Кад би у том тренутку имао моћи, да јој говори у том смислу, Јелена би можда плакала с њим заједио. Али сад, мислио је, сад је било касно. Сад је требало уништити и ЗЈборавити оно кобно писмо, па почети нов живот нун љубави и искрености, жрхвама и самоодрицањем задобити њено срце и показати јој, да јој се предаје сав савцит, да јој верује и заборавља све шта је било Кад је лекар једпо јутро једва једном изјавио, да он више није потребан, и Јелена, наслоњена на читаво брдо узглавља, уморно се смешила на своју породицу, Чезаре је уиита: — Хоћеш ли да видиш Барбару? — Коју Барбару? — Нашу кћер. — Хоћеш да јој наденеш име Барбара? Ах, да! тако је. То је име твоје мајке. Али није лепо. У осталом чини како ти је драго. Дона Ана, која је у том погледу имала својих предрасуда и знала, да, кад у једној породици два лица пмају јелно име, старије умире да млађем начини места, заврши: — Ваља наћи лепо име малој, име које би имало добро значење: Фортуната на пример! — Аурелија! саветоваше Камила. — Барбара! Одреди дон Либорио. Новорођенче мора на крштењу добши име мужевљевих родитеља и тако редом по целој породици. — Хвала вам много! узвикну Јелена нрви пут мало јачим гласом. — Што се мене тиче ја пристајем, да јој се надене Барбара. XII У малом златастом салону, обасјана тихом светлошћу лампе, клечала је Јелена на тепиху и играла се са својим дететом као да је и сама поново постала дете. Свлачила ју је да би је онет обукла но свом укусу, уживајући у њеном батргању и љубећи јој ружичасте ножице. Кад би мала испружила ручице унапред и крикнула, као да и она суделује у игри, мајка би сва блажена нала но детету, на га грлила и љубила као да ће га угушити. Овда онда,

чучећи на поду застала би, згладила косу с чела и замуцкујући зовнула мужа: — Пог.;е! погле! како Је умнљато ово јагњешце! За тим би притиснула дете на своје разголићене груди, да би јој цело тело било у наручју, стала би нред огледало, доводила у жпвонисни неред своје хаљине, повезивала главу црвеним рупцсм, као што је видела на сликама Мадона, удубила би се у безазлено дивљење своје <<улне леиоте да је говорила, да ће она сама однеговати своје д (ТО и да га неће ни додирвути туђа рука. У материнству је она у другом облику само з^довољавала своју таштину и лакоумље, утанчану осетљивост и ћудљивост свог темперамента. Муж, с актама под мишком, уморног, бледог лица и расејана осмејка, није имао ништа уметничког, нпгата театрално нежног у очима такве жене. Мало мало на би га нрнкорела: — Ти не волинх малу Барбарину! (НАСТАВИЋЕ СЕ) НЕВОЛБИНО ОРАХОВО ЛРВО НАРОДНА ВАЈКА из МИНХО-ПРОВИНЦИЈЕ Од давних времена предео око Минха био ]е изобилан свим животним потребама. Људи и жене, старци и деца лежали су но ваздуги дан под хладовитим дрветима или, зими, поред топлог огњишта. Врло плодно земљпште ва љало је тек мало обрадити, па да се сваки усев стогубо награди. Изнад села била је једна, старом сламом покривена, бедна колебица; у њој је живела једна жена која се звала Невоља. Она је била старија од Метузалема, а можда је стара колико и човечанство; но. то нико није могао пресудити Једини њен друг биоје.један мршав полугладан пас. На њеном малом, ограђеном земљишту било је једно орахово дрво. Једина радост билн сујој ови ораси. које је из године у годину нрисмакала с пројом. Но и ова једина радост њена није остала на миру од угурсуза, сеоских дерана, који су орахе, кашто и из саме злобе, већим делом крали. Невол,а је наслоњеца на штаи а у нратњи свог верног пса, сваки дан излазила из своје колебице и ишла на туђе нрагове молећи за милостињу. Но многа су јој врата била затворена. Богатанш су је одбијали често пута још и са псовкгм. Изобиље је поднгло себичност до највеће мере, а због лености срца су јако окорела. Шта више викало се на кмета што је дозволио Невољи, да у дроњцима иде и ироси милостпњу. Њена просјачка торба пунила се тек упола, а и то су јој давали они сиромашнији. Најтеже јој је било у јееен кад су ораси били зрели. Па - јс морат остајати код куће да чува орахе; а одвајати се једно од другог било им је врло тешко. Једном је била врло јака зима; ледени нокров нритискивао је земљу. Кроз ноћну тмину беонила је ужасна олујина савијајући и најдебља дрвета, муње су нарале небо, а киша је лила као из кабла. Увлјена у свој подерани огргач Нс-