Звезда

бр. 91

3 В Е

3 Д А

стр. 725

воља се, да би се угрејала, прибијала уза свог верног пса. Тек 111 то је била заспала пробуди се, чувши лупање на вра тима. У другим приликама њен је пас бесно лајао кад би се ко приближавао колебиди: сад је пак радосво лајао и махао репом као ,ла би хтео рећи: „Добро дошао!" — За име Божје, тужно је стењао неко пред вратима, примите на конак мене сиромаха, пропадох од зиме и глади! — Отворите и уђите. Нећу да ма ко каже, да сам своја врг.та затварала пред ма каввим бићем на Божјој земљи. Странац уђе ЈЈице му је било избраздано дубоким борама. По изгледу чинило се да је много старији од Невоље. Био је увијен исценаним огртачем. — Седите, добри човече, рече Невоља. Мало — што имам — радо ћу вам изнети. И Невоља псслелњим г]>ањем осветли колебицу, изгесе странцу мало лроје и последњих неколико ораха. Старац се огреја и у сласт пеједе сно мало хлеба. Нас се умиљавао око његових ногу. Ношто је вечерао уви га Невоља ствим дебелим платном и уступи му своју јадну постељу, а сама леже на голу земљу и наслови главу на један нањ. Идућег ЈЈТра Неволасе прсбуди рано; али, сетивши се ,та нема чвм почастити гсста, реши се да иде не би ли што испросила. Б реме се било извелрило. Она отвори врата, Ј зе штап и пожури да из колебице оде пре, но што би се старац пр< будио, кад чу његов глас: — Јадна Невољо, ја знам твоју добру намеру. Али мој задатак готово је извршен.' — Ко си ти? уиита Невоља. — Ја сам аранђео Михаило, одговори он. Овамо сам послат по Божјој заповести: да познам љубав ближњих. Куцао сам на вратима богатих и срећних овога св та: свуда ме одбише. Ти си, сирота старице, једина која си ме примила и угостила. Зато ћегп бити награђена. Неваља клекнувши иред анђела рече: — Лепи анђеле, ја не желим ништа. У својој сирогињи ја сам срећна, и нисам милосгива из какве себнчне користи. — Ја то знам врло добро, одговори јој анђео. Ти се молиш Богу за оне који ти деле милосттињу, и прашташ онима којп ти чине неправду и којп те исмевају. Ти си била несрећна као и ја, па ипак си имала сажалења према мојој несрећи. Кажи шта желиш и жеља ће ти ее испунити. — Моћни свече, не молим ни зашга, јер ништа не жвдим. — Ти немаш ништа на не гражиш ништа; реци само! Невоља ћуташе. — Хоћеш ли да будеш игуманија у Санта Кларп у Коамбри? Желиш ли да будеш господарица свију добара у околини? Желиш ли бити млада, лепа и богата? Хоћеш ли части и блага? Али је Невоља махањем главе одбијала све понуде. — Ти ваљда нећеш одбитн радост — да те наградим. Ако то урадиш, мислим да си врло горда. — Баш кад тако заповедиш, Божји анђеле, ја ћу те замолити за једно. Имам ту у дворишту једно орахово дрво коЈе добро рађа. Дерани ми краду орахе, теверни иас осгаје да их чува, што нам је обома врло тешко. Учини моћнл

свече, да нико, ко се на орах нонне, не може сићи пре него што му ја рекнем. Испуниће ти се жеља, рече анђео смејући се њеној простосрдачности, по том рашири крила и одлете у бескрајну даљину. * Зла времена су прошла. Ађелеки благослов је поуздан, у то се није могло сумњати. Невоља се од тада враћала кући са пушм просјачком торбом. Сеоски дерани тако су се уплашили од кад их је Невоља дуго лржала на ораху да се више нису усуђивали да краду. И ост.али становници села далеко су обилазили око ораховог дрвета и боље ноступаш с Невољом, јор су увиђали њену наднриродну моћ. Тако Су Невоља и њен верни пас уживали мирну срећу, непомућену вечитим жељама, — а то и јесте ираво блаженство. Оиет је била јесен. Невоља је иосматрала скоро безлисна дрвета и снарушену траву, кад је неко три нут викну: — Невољо ! Невољо! Невољо ! Верни пас је урликао, као да је хтео да јави нечије умирање. Тај што викаше беше висок, мршав човек, са старачким мртвачким изгледом. — ЈНта ћу ти ја, Божји човече? — Ја морам извршити своју дужност. Куцнуо је твој носледњи час. — Зар већ? — Шта се чудиш томе? Шта ће ти живот? Сиромашна. стара и слаба! — Не... сиромашна баш нисам, — мрмљаше Невоља. У сандуку имам хлеба, имам за ватру грања. Стара такође нисам. Скоро ће ми се навршити сто тридесета година. А слаба? Још сам снажна као и ти. — Теби је спремљено место међу светитељима. — Кад неко умре обично се каже: отишао је у рај. Али ја баш не знам, да ли је живот у рају бољи. Ја више волим овај земаљски живот. Ко зна, можда је тај рајски живот само једна сањарија. Сем тога ја се не могу растати са својим верним псом. — Па ти можеш и њега са собом повести. Она увиде, да од смрти не може нобећи и да јој се мора покорити, и с тога замоли, да се смртни час одгоди за неколико тренутика, како би могла обући иразнично одело. Облачећи се рече смрти: — Хоћеш ли ми испунити последњу жељу ? Попни се на моје орахово дрво и узабери ми неколико ораха; то је моја последња гозба на земљи. Смрт пристаде. Поно се на дрво, али не може сићи. — Помози ми, Невољо, дерала се, ја не могу да сиђем, -г- Заиста! Лено ми ес и нричуваги! Пази, шта ћу ти рећи! Ја не журнм са блаженством. Ти ћеш остати ту, где си, уздигнута од земље. Ја ћу бити добротворка човечанства, а у то нико неће ни посумљати. Затим Невоља затвори врата, а остави смрт да ссди на високом ораховом дрвету, чије гране не пуштаху свога плена. Ирође неколико месеци. Доктори се зачудише шго