Звезда

стр. 742

3 В Е

3 Д А

бр. 93

рече кнез, „ми вас не тражимо. У осталом у овоме дому клањамо се само јсдиом заједничком идолу". Евгенија му одговори благодарним осмехом (она има тисућу оемејака за сваки случај), но Арлекинов беше у забуни само за тренут. • „Клаљатн се и служити — две су различне ствари". Ређаху се беснрекидно. Устао сам извињавајући се хитиим нослом. Лујза шапташе нешто Евгенији а обадве силом се уздржаваху од смеха. Чудноват дом!... III Под изговором да нам нрибави протекцију, кнез нас походи свакодневно и доста се немарно опходи према мени. „Изазива у мени немир", рекох једном жени, када кнез беше код нас нреседео вас дуги дан. Ногледала ме је сажаљиво и уздахнула. „Станислав Антонијевић је знатан човек. Он ће за те много учинити, ако будеш паметан и не будеш имао бубу у глави", рече брзо, као да није хтела продужавати говор о кнезу. " Опи јој, при том, гледаху некуд у страну Нисам био у стању да себе савладам и рачсљутих се У потоње доба постао сам врло нервозпим, те ме и само кнежево име доводи у беснило. Евгенија на један пут пресече реч. „Немаш право да нас осуђујеш. Пустио си нас у свет и још нас осуђујеш! Не могулаљеда нодносим ту патњу!" Линуше јој сузе и она их брзо обриса марамом. Уступих, блед и узбућен. „ГГа да се разведемо", рекох збуњено. Евгенија ме ногледа испитујући и лукаво се осмехну. „А ти си наивно мислио да ће се кнез за те заузети тек онако, из голог пријатељства а зарад красних очију мојих? Све смо то већ згодно удесили да пођеш за њ!" У томе тренутку јамачно бејах добро расположен, јер она нагло промени тон и поче ласкаво да збори. „Сам оцени: Коста ће добити сјајно васпитање и кнез ће га усинити. То је збиља напредак. Веруј ми, да ни теби неће бити лоше. Ако иоле узмогнеш расудити, онда се томе нећеш опирати. Сада је развод лака ствар и Станислав Антоновић све ће свршити за две, три седмице". Била је тако занесена том сулудом перспективом, да је заборавила на скоре сузе и отиоче брзо развијати слику будућег живота. Шта је то — дрскост или узбудљива наивност? Хладно јој упадох у реч. „Слажем се у свему. Кривцу не остаје ништа друго, већ да се покори. Када је потребан развод, нека буде'\ Полазећи из будоара, сретох се с кнезом. Боже мој, до чега сам дошао! Он приђе мени и стаде ми причати, да имам изгледа за ново наименовање и да ће за мене све све учинити, а ја уместо да га иромер ш презривим погледом и да му покажем врата, збуњено стадох му захва,љивати! Гнусна ми је и сама помисао на то ! По мојем одласку отпочели су се без сумње договарати. Кнез оде из собе женане доста брзо с блаженим изразом на лицу. Гредом сврати са п мени у собу и са осећајем стиште ми руку. г Ви сте племенит човек!" рече ми с цоносом.

Морадох се веома савлађивати, да му не креснем у очи шта сам осећао. У службеном послу бејах изгубио сваку вољу; због тога сам' већ добио опомену, да немарно отнрављам своју дужносг. Мој претпостављени ногледао ме је с таком олимписком величанственошћу, да бих у земљу утонуо. Поглед његов није ми наговештавао ништа добро. „Но, то је већ и сувише!" рекао је, сукући врхове сребрнастих бркова. „Може се мислити, да ви не живите за службу ни она за вас и још се нађете увређени, када вам се шго пребаци... Да, сад ми паде на ум. Јучер ми је доходио кнез.,. кнез... ако се не варам Хандрин... Хандрицки и поменуо ми је ваш прелазак у другу струку. Ја бих вам драге воље дао најбољу препоруку, само да уступите место вреднијем и искуснијем чиновнику. Служба је — пре свега! Држим, да ћете искрено и без сумњичења примити мпје речи". Разговор се водио у предсобљу тако, да су то добро чули и моји другови. Када се вађох међу њима, сви се чињаху као да ме и не ввде. Отурим пресавијени табак, оставим отворену Фијоку и одем у потпуном очајању. Као да ми пуче нешто у грудима. Пустош, хладна пустош окружаваше ме као јесења магла. Изиђох на улицу и жудно удисавах студени ваздух. Сретох Арлекинова. Беше се искривио као гудало 'и под тежином великог медвеђег кожуха једва је мицао ногама. „Знате ли шта је ново? Питаше ме снуштеним гласом, селим се из завичаја. Овде ми не дају довољно слободна простора: Ширим крила и хоћу да летим, а они ме вуку земљи, у блато, баш као да сам ја просто марвинче." При том диже у вис дуге суве руке и стаде њима млатаратп и викати, да се мимопролазнпци освртаху на њ' ; а радозналији још се стадоше и устављати. Његов изглед био је збиља смешан и ма да ми је било врло тешко, инак се не могах уздр Жати . „Јест, смејте се, смејте! За годину, за две чућете мој глас с друге стране! и Речи „с друге стране" изговорио је са ссобигим нагласком, иридајући му некакав особити значај. „Сада баш идемод ваше домаћице Евгеаије Ивановне. Оиростили смо се за дуго, можда за навек." Говорио је дрхтавим тенором, тако да сам га у томе часу сажаљевао. Растадосмо се. Не одох дома, већ се свратим на ручак у гостионицу, где сам се задржао скоро до ноноћп. IV Мој службени положај постајао је све несношљивији; бејах ненроменљив нредмет досетака, а о прелазу не беше ни иомена. Већ месец дана чекам да ме позову да дам оставку. Јучер сам с кнезом имао озбиљан разговор. Увија се као ченгија. Да ли ме је намерно обмануо или се само показао као брбљавац, који би радо нешто урадио, а не може. Вејах остао и без новаца тако, да не имађах са чим платити стан Насгавам одвојено од Евгеније и ограничавамо се само на хладни поздрав. Коста је веома невесео, као да појима целу драму, која се одиграва пред његовим очима. Кукавно дете^