Звезда

г вр. 94

3 В Е

3 Д А

стр. 747

— Јест, татице, — упаде а;иво и Марија он ми је већ и казао шта жели. — Па ето ме, — одговори Ђура и једва пробијајући се кроз свет, који му и сам прављаше пута, пође му у сусрег. Кад дође до ЈБега настави Панта гласно, али мало оборене главе гледајући час у свој штап, час у свој иохабани бели дороц (гуњац), а час опет у малу Марију. — Па ти знаш, господар Ђуро, да ја немам ни парченцета своје земље и да живим од оно мало рита, пгго узимам под закуп од наше општине; е... па како је летос била велика вода иа бостан, и ако сам га посејао, опет ништа, јер беше доцкан, те не могаше ни да цвета, а камо ли да роди и да сазре. -— Па би хтео мало еспапа, за Божић, је ли? — Та да, господар Ђуро, — одговори Панта. — Браца Мито! — - заусти Ђура, а Мирку се засја лице од задовољства. — Стани! — упаде Панта. није само то, него мени би гребало мало... — И готовог новца, је ли? — доврши Тгура. — Да, — рече и опет Панта, гледајућн ненрестано у под. — Да, татице, њему треба и новаца — упаде мала Марија. — Па колико ти треба? Ти знаш да су сва ком вредном и поштеном човеку вазда отворени: моја кеса, мој дућан и моје срце, и да увек чиним шта могу. — Ове последње речи рече мало гласније. — Па требало би ми, знаш, да узмем ту код тебе што ми треба, а и да имам у готовини. . знаш, зима је, жена и деца су ту. . па ти маском нешто затреба. А чекам те још од јутрос, па кад чух, да си се некуда извезао, ја се препадох, да ниси опет куда отпутовао, па... — А куда бих ја нред благ дан, без големе невоље. Дакле ? — Па требало би ми, знаш, једно петнаест до... двадесет сребра. — Добро; — одговори Тура, извади повчаник из грудног џепа од капута и пружи Панти двадесет Форината. — Е баш ти хвала, газда Ђуро,- е баш си добар, па то ти је! А ова мала твоја... е баш нема више! — рече Панта мало нижим и мало дршћућим гласом, погледа у малу Марију и очи му засузише. Тура га потапка по рамену, загрли Марију и окрете се да пође. — Е... али још нешто, — заусти опет Панта и заустави га. — Оно знаш, „цигуран" си, јер ћу ти ја вратити, ама ^дмах, баш на јесен; одмах после св. Ловре. — Но, на добр^, добро; — рече Ђура и хтеде опет да пође. — Хе, татице! Има чика Папта још нешто да те моли, а молим те ево и ја! — заустави кћи Туру, иодиже мале ручице склопи их пред оцем и погледа му право у очи. Ама, онај... знаш, онај —- поче опет Панта

— Она Јустинова Сара... нема баш ни коре хлеба... а благ дан на прагу... а удовица је... а девојчице ј(■ ј маленс и. опрости, готово... голе! Па ја рекох, знаш, онако у себи... е баш ћу господар Ђури... Учитељ Мирко погледа у Ђуру, али Т>ура т > и не опази, него викну калФа Мити: — Деде, браца Мито, одсеците једно седам... или још боље, осам риФи угаснто иепељавог нор хета; завите у хартију, завежите канапом и подајте Иапти. Не заводите у књигу за вересију, него у књигу за поклоне. — За тим се окрете, отвори па ново новчаник и даде пет јединица Панти. — Ето на, али да ниси ни речи... (наставггке се)

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А 11 написао Ђовани Верга (наставак) XI Ох, ти првк иољупци под копреном! Онн јој лебдијаху пред грозничрвим очима, кад је, увијена у мантил, бледа лица и дршћући нела се пажљивим и лаганим кораком на Васто. Умрљани крпач, који је служио као вратар, тек трећи пут је разумео име укућанина, погледао је безоб; азно и певао за њом неку сокачку песмицу, прагећи је удај цима чекића у ђон, а она се притискујући мантил на узбурконе груди, журно нела уз блатне, мрачне стеиенпце па гкти кат. Фијандура, који је био још блеђи но она, очекивао ју је у мрачном предсобљу, иза врата, и чим ее појавила упитао је пре свега, је ли сигурна да нико није ишао за њом. За тим ју је узео за руку и новео кроз завојити ходник. Она не одговараше ништа и ушла је за њим у велику собетину, која беше пуна једино вазд> ха. и светлости. Одатле се виђаше море, Каггри и бескрајни плави хоризонат. Песник беше V одушевљењу отворио балкон, да би ирипринремио пте еи зсепе: ведрнеу неба која је била у складу с њихним српима, природу која се смешкала као и они, цело богаство осећаја одликовчних дугпа које земаљски богаташи не могу за злато купити Али Јелена љутита и раздражена, окр ну леђа тој оштрој светлости што је збуњиваше. — Не бој се: нико те не може видети, рече он, куће нреко пута дониру само до другог ката. Иначе, ја бих био затворио балкон. — Да, затворите га, Фијандура је уввдео лудорију, коју је учинио, те с тајанственим лицем затвори врата на балкону. За тим, обузет неком дирљивом нежности, паде јој нред ноге и благосиљаше је за срећу, коју је донела иод љегов сиротињски кров и љубљаше скут њене хаљшге, мрмљајући мелодраматичким гласом: — Хвала! хвала! — Погреишла сам! рече она. — Погрешила V Ах! каква моћна реч! реч, свих оних створова, који иису никад патили, који нису љубили, који