Звезда

стр. 748

3 В Е

3 Д А

вр. 94

не знају колико вреде овакви тренуци за ионеке душе! који не знају, да је усномена на њих довољна да испјни цео један живот! Шта је био грех за њега, што беше обдарен божјом искром која сваки осећај осветљава његовом правом свстлошћу? Шта је за њега био муж, закон, свет, за њега што је у свом срцу имао сву љубав васељене у свом најузвишенијем постојању? Шта је била Јеленина кћер према делима, која је могао створити он, одушевљен том љубављу, којима би Јелена дала жара, дупге, живота. Тај тренутак чекао је десет година! Живео је с тим сном, непрестано му је лебдела пред очима њена слика, с видовитошћу виших духова очекивао је од ње своје надахнуће, своју музу, ка којој је у црним, неутешним данима молилачки пружао руке, коју је призивао, коју је освојио, која је била његова, на што му даваше нраво његово дуго мучење, његова љубав, надахнуће које му је она дала, слава коју је очекивао, дар који је пред њене ноге полагао. Јелена стојаше турасејано, а у очима јој се огледало стотинама збрканих мисли. Чисто запрепашћено посматрала јв голе зидове, прозоре без застора, ниску, угњечену постељу, нодеране и праншњаве књиге и хартије које су у вештачком нереду биле по столицама потрпане. Она снажно трже руку, коју је он хтео да узме. Песник, кога је то мало збунило, поче говорити о својим песмама, о материјалу који има у глави; иј ичао јој је шта све мисли ца ради да би био достојан ње, да би, кад светина буде дирљиво изговарала његово име, могла с поносом рећи: — Мој је. И полако устаде, јер су га болела колена, а почињао је и да увиђа, да би било смешно остати у том ноложају, кад га она већ није дочекала у наручја. За тим ноче тражити песме, које је, надахнут љубављу, писао за њу у тој бедној собици, која цела беше испуњена њом. Она га је пажљиво слушала, трудећи се да се загреје на мелодичној каденцији тог узбуђеног гласа, који је у тишини простране, усамљене собе звонио као нека проповед. И она јв тражила што год, какву згодну реч, какву тему, која јој не би још више удаљивала мисли од њеног садашњег положаја. И нађе само: — Ви сте написали..,. ове ствари? — Да, одговори он, мислећи на Вас! Овамо горе не дониру никакве друге мисли, не донире човечји глас. Кад отворим овај нрозор, видим пред собом само бескрајно море, и то ми је доста. Ово је гнездо једне усамљене птичице. Казао сам Вам већ. — Мало је новисоко, — рећи ће Јелена. — Тим боље, јер ми не сметају радознали и досадни суседи. Ја волим своју слободу. За тим могу да примим кога год хоћу, а да нико не види. — Ах! изусти она. — Јелена!... Не!... Није оно што Ви мислите! Ни једна друга жена није овде стуиила ногом. — Ах! — Верујете ли ми? Верујте, кад је срце и душа иснуњена Вашом сликом, немогућно је оскврнавити је! Верујте ми, откад Вас познајем, откад сте загоснодарили целим мојим бићем, никад ни једна мисао,.,. ни један поступак...Јслена!.,. — Не! узвикну Јелена сурово, повукавши се уназад. Не, Фијандура ... Немојте да се кајем што сам дошла!... — 0 онростите ми, Јелена! Ја сам луд. јер вас лудо љубим! — Јелена му пусти своју руку. Песник, охрабрен тиме, настави: — Кад би знали како Вас љубим! Кад бих Вам могао показати своје срце, које бије за Вас! Кад бих могао да Вам кажем речи с којима сам Вас призивао! кад бих могао да Вам опишем оне несане ноћи, оне неутешне дане, ове грознице, кад бих могао да Вам обј.-сним шта осећам кад чујем једну Вашу реч, кад видим Ваше очи, Ваш осмејак, Ваш хсд, кад чујем туштање Ваше хаљинс и осетим мнрис Ваших рукавица! Кад Вас видим у Вашим дворницама, како Вам се удварају и врте око Вас... срце ми хоће да препукне од болова!... Па како сам љубоморан на све и сва, на часове кад Вас не видим, на куће у које не могу да уђем за Вама, на речи којо Вам се кажу, ва људе који со разговарају с Вама, на ваздух који удишете, на Вашу нрошлост.... Јелена усправп главу тако ненадно, да му пресече реч — Ох! промрмља она горко са зажареним лицем — Шта Вам је? — Ништа! Песник, који се био мало збунио, насгави: — Јест, ја сам љубоморан на ону будалу што мисли да је у праву да Вам се удвара с тога, што на посетпици има војводску круну. Јелона слеже раменима, и то га потнуно норази. Сад беше исцрпео сав лиризам што га је имао у торби, те }е тражио начина, да једном уђе у прави колосек. Колико је био срећан, кад помисли да је она ту, да је дошла њега ради! Како јој је лепо доликовало црно одело! За што не скипе рукавице — бар једну!... Она је рекла да ш ће; била је збуњена и нопижена и она, јер се осећала смешном. Било је доцкан, мораиа је ићи. Још један тренутак! Ох још мора очи и срце насититгг њеном "Небесном појавом! Ах! његов бедни дом! његове бедне рат,ости! његов толикогодишњи самачки живот! Имао је да јој каже тако много, а није могао да нађе речи. Срећа га је збуњивала. Јелена би га тек нокаткад погледала летимично и насмешида се осмејком, к >ји би на уснама изумро. — Не! не! Јелена! не нди још! Кад би ти знала шта су ови тренуци за мене! за једно несгшчко срце! И ти би се поносила тиме. Ја ћу да ти саздам нресто славе, хоћу да те овековсчим у једној песи>и...

М*ЛЕЧНИ ПУТ (ЗАПИСИ НЕРВОЗНА ЧОВВКА) ОД В. Уманова — Ка члуновског. (свршетак) Евгенија паде на колена и стаде се пред иконом молити Богу. Одведоше је да не досађује детету, које се ггомало стишаваше. Сврнгио је, приљубивши се мојим грудима и стегнувши ручицом својом мој нрст са заручним нрстеном, као да ме тиме нодсећаше на скорашњу молбу своју.