Звезда

вр. 94

3 В Е

3 Д А

стр. 749

Одем у другу, у трећу собу... Свуда пустош!. . Од некуда допираху ми чудновати звуци хармонике и још ненгго што нисам могао распознати. Одем у кабинет. Евгезија са стакленим погледом и ирекрштеним ногама седела је на ћилиму; у рукама држаше Костину хармонику и на моја нитања ништа не одговараше." Ероз цело тело нрође ме ледена студен. Једнога дана две несреће!... Где су људи, пријатељиОд јутра до вечера беше их код нас пуно. Камо их сада да пригеку у иомоћ? Али варам се; кнез Хипокондрицки денешом ( је изјавио саучешће и извинио своју неприсутност неодложвим нословима, који су га одвели у Москву на неодређено време. Настаде дугп ланац тешких дана. Као жив сарањен проводио сам живот свој међу чсчири зида. Пустош мојег пребивалишта падала је на ме као сињи терет. Чесго сам се устављао крај Костина кревета и по чптаве часове премишљао нејморно. Не могах заборавити мученичко лице мојег детета, које се тискало уза ме и студеном руком својом грозничаво се прихватало прста мога. За сандуком његовим сам сам корачао а јутро беше тако магловито, натмурено. Нисам плакас, Нешто мрко, неодређено спушташе се преда ме и вуцијаше ме у пропаст. Бејах изгубно сваку тежњу, осим једне, да засним дубоким сном и да све заборавим. Евгенију су одвели у болницу, јер јој беше нотребна највећа нега. Лекари утврдише — нервну грозницу. VI На четрнаест дана но несрећном догађају одем у канцеларију. Дочекаше ме са изразом саучешћа. Такав пријем нисам у опште очекивао и бејах веома дирнут. Не прође ни пун час, а мене позваше предпостављсном. Тај глас примих равнодуптно. „Све ми је једно — истерали ме или не... Живот је мој окончан; све је уништен>, проиало". С таким мислима прекорачих праг кабинета, где ми је пре кратког времена учињен ласкав предлог да упраз ним место. Боже мој, шта је воде протекло од тога доба! На моје највеће занрепашћење дочек је био веома ласкав, па ми чак и столица би ионуђена. „Чуо сам за вашу нородичну несрећу. Јуначите се, мој нријатељу, за то ћете добити стоструку нлграду". Мој претностављени држао је читаво слово у библиском духу. Не сећам се евега шта је зборио, ама у речима његовим беше много доброте и саучешћа. „Морате се расположити... Узмите одсуство, али не за дуго, јер у вашем послу дангубљење је — иронаст. У раду тражите утехе". Неочекивана милоет донела ми је за тренут олакшмња, али за колико дуго и за што'? Иосле неколико дана преселим се у нов стан. Наиустих своје огњиште с горким осећајем самоће и тада сам гледао на улице, покривене снегом, сећао сам се тужна пута, када сам оно ходио за Костиним сандуком. Уморни коњичак једва се мицао, а југов снег иадао је, баш као и данас, у крупним пахулшцама. Мучно ли ми је, Воже мој... VII За три седмице не пустише ме да видим Евгенију. К*ко да сс са њом сасганем? Све сам јој опростио, забо-

равио и бејах вољан да отпочн м нов живот. Једини тренутак разорио ми је из темеља домаће огњиште, мој храм и сада треба поново подизати, мучити се, борити се, ма да ни сам не знам, је ли то збиља гготребно? Опет одем иретпостављеноме... Како изненађење. Из гледа, да се иочиње окрегати на боље. Предстојаше ми и унапређење. После аудијенције бејах јако радостан, док се не сетих скоре ирошлости. Па на што ми је радост, када немам с ким да је подслим! Морам ускорнти да видим, како стоји ствар с Евгенијом. Смешећи се дочека ме бодничарка и ћутке ме одведе жени, која се онорављала. Уставим се на вратима неодлучно. Живци ми беху узбуђенн у највећој мери. „Само идите даљо", рече ми нратиља и стаде се смејати. „Евгенија Ивановна је у нестрпљењу... Идите нгго брже" и лако ме гурну. Остадох сам са женом. Како јс јадна бледа и смршала! Власи бејаше зачешљала, те наличаше нз своју слику из девојаштва. Уставим се на извесном остојању, оборене главе. „Срднш ли с? још наме?... Опрости... Много сам нро патила. Ми обоје..." С влажним очима пружи ми своје танке, прозрччне руке, које сам осуо вебројеним пол>унцима. Обоје б< смо криви, обоје бесмо кажњени и искрено опростисмо једно другом. Жалост зближава људе, Евгенија припиткиваше за Косту, за ногреб, али кнеза и не помену ни једном речју, као да га нигда није ни било. „Хвала Вогу", мишљах, зло је минуло. VIII Довео сам је у нови стан. Жпвот је полако улазио у своја права и ми се лагано измирисмо носле преживелих незгода. Осим тога, повишењем плате знатно нам се повећаше и материјална средства. Само једна епизода изазивала је код нас непријатну дисонанцију, но само на кратко доба. Беше свечаник и ја сам био код куће. Евгенија свираше на гласовиру и весело ћереташе. Наш разговор изненада претрже глас звона. Тргосмо се, као да смо знали ко долази. „Кнез Хинокондрицки", јави девојка, а одмах за њом, не давши ни да се пргберемо, сгупи незвани гост. Веше веома посгарио ма да се трудио бити живахан; власи му беху јаче оседеле а ход неноузданији. Имао је монокл, који пређе није носио. Евгенија побледе као смрт. Ја у неприлици погледах час у њу, час у кнеза. Он се неодлучно примаче и нружн дрхтаву, пзбраздану руку, дланом на више окренутим, како је то обнчно чинио, када је Евгенији хтео пољубити руку. „После зла долази добро, драги моји! Човек разлаже а Бог располаже. Чим сам се вр.чтио с пута, ево ме одмах к вама, једино к вама." Евгенија се хладно поклони, не пружајући му руку, а кнез лаким обртом, ни мало незбуњен, окрете се мени. Наше руке само што се једва дотакоше, па се одмах опет одвојише. Насмеја се, као да му ко силом развуче мишиће на лицу. „Ах, да, долазим амо од чести трговачким послом ГроФ Стрелски вољан је узети вас к себи, драги мој Георгије Георгијевићу, као чиновника за нарочиту службу."