Звезда

ВРОЈ 95

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 4 НОВЕ^ЈВАР 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и четвртком и недељом

Ц Е Н А за 1 месец 1 динар или 1 круна

Претплату трека слати : Уредништву „Звезде" Коларчева улица бр. 10.

ШШЛАЋЕНА ПИСМА не прима.ту се

Преталату иримају с .ве аоште у Србији и иностраиству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Рукописи не вра&ају ое. уредништво се налази : Коларчева улица бр, 10.

врој 1с> пр. дин.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

број 1^5 пр . дин.

Уредништво ЗВЕЗДШ на* лази се у кући Лаудановића, Коларчева улица бр. 10.

ГРОБОВИ Са нрозора писког мој се поглед губи У сиву даљину, у неповрат јури; А мисли се роје, губе се кроз маглу Ко да свака мис'о своме гробу жури. Векова је безброј прохујало дугих, А све људска нога по костима гази; Смрт је силна, страшна, свуд по свету јури, Ко ли може њеној одолети снази. Изброј сјајие звезде на ведроме небу И гробове што их црна земља скрива Цео свет је гробље — самрт живо коси И оно све веће сваким даном бива. Бидиш ли лобању где вири из гроба Руга ти се мислиш и на те се нлази; То у теби она страшну слику буди: И по твоме гробу човек ће да гази. 19—xii—1897 г. ј К. Абрашевић. —5Н&«

СРБИНЧЕВИ (одломак из романа Златно Срце) - МИЛОШ ЦВЕТИЂ — ф (наставак) — Е, а шта ће ми то вајдити, кад ће се она одмах сетити. Та само је један господар Ђура Србинчев у нашем селу и једна мала Марија, па то ти је.

Марија се приви уз оца, дохвати га за руку и притиште на њу своја усташца. У тај мах појави се Наста на вратима од трпезарије: — Господар Ђуро, чорба је већ на столу. Бојим се охладиће се. — Ево нас, ево! — узе брзо Мирка под руку, који ие скидаше очију са свога пријатеља, а другом подиже Марију, притиснув је на срце, па онда се окрете момцима и Омеру: — Пожурите се. Људи, који су седели, поустајаше те им тако силом нач .нише места да прођу и кад ови беху већ на вратима од трпезарије, узвикнуше: — живео наш госиодар г Бура! Панта је већ био одјурио Сари. — Таки су му били и отац и деда и ирадеда, како се прича, та такви су сви Србинчеви од намтивека, — гивораше пред собом онај старац, бришући очи рукавом од дороца, — али већ се губе таки људи, сваки дан их је све мање, а живот све тежи и сиротиње све више. — Па како да нису добри и ваљани, — додаде нека сиромашна старица — кад се и лоиови стиде да украду оно што је њино. — Тако је ! — нотврдише и други и наставише разговор међу собом у највећем ноштовању и хвали о породици Србинчевој. А две старице се не могаху довољно нахвалити мале Марије. — Ех, што је то дете... ех, што је то срце!... — Е, нема га! Дође ли само до ње каква нотреба и невоља сиротињска, е она ће измолити од оца и помоћи... помоћи... помоћи!... и обе се занеше у хвали и нохвалама. — Ево нас! — рече Ђура ушав с Мирком у трпезарију. — Брзо, Омере. „Оче паш", па да седамо, јер смо ја и Мирко гладни као курјаци. Омер и сви редом поређаше се око стола, прекрстише се, Омер изговори гласно молитву, иа онда иоседаше сви редом, сваки на своје место. Омер се бегае необично загледао у маниће и с тога га браца Мита гурну левом руком у ребра иза калФа Стевиних леђа, а у себи прогунђа: — Ово дериште нећу никада научиги правоме реду", — и добаци му очима доста оштар поглед. Прионуше ручку, докле тек Т>ура опази како су Славна и Мирко мало извадили, иа им рече: Гледај само, колико су извадили! — п>а дохвати за