Звезда

вр. 97

3 В Е

3 Д А

стр. 771

Како ми отац поодрасте, никад га није одвајао од себе. Вазда беше уз њега и у пољу и у дућану. А кад већ беше дорастао за туђу школу. носла га у Сремске Карловце. говорећи: „Нећеш ти мени у Темишвар, у оне ритине, него у Фрушку, у брда и нланине. Сваке недеље га је тамо обилазио. У суботу у вече, пошто затвори дућаи, седпе у кола, па н>ему. Тамо би провео свету недељу код ње. а и уз њега, а освануо би у ионедељак иа салашу или у дућану. После свршене четвр ге латинске, узео га је опет себи и није га више ни часка олвојио од себе. И таман ми беше отац заженидбу, а баба ми умре. Тај удар однесе и њега у брзо за њом, у шесдесет петој години. Сви су се чудили те је и толику старост доживео. Нре него што ће изданути, рече моме оцу: „Чукај здравље, чувај имање, а поглавито чувај свој народ и пази се с њим, јер и имање и ми поникосмо с њим и уз њега. Чувај своје обичаје и особине твога народа, јер су то врлине твога народа; изгубиш ли њих, своје ћеш заборавити, туђе нећеш научити, те ћеш бити нико и ништа. Добро пази и добро размисли: којом ћсш се и из какве породице девојком оженити, да имаш децу здраву и да не останеш без потомства! Остало ти је у тестамеиту". За тим издахну. Мој отац свето је одржао све што му је деда рекао. — Ту и опет заћута и дубоко уздахнув и оборив главу настави: — А ја?... Може ли се Јованцп што замерити? Зар она није била лепа и красна девојка и из добре куће? И зар није још краснија жена?! — Али, Ђуро, шта ти пада на памет?! — упаде изненађен Мирко. — Зар би јој ти могао још што замерити, онакој жени, онако лепој и нежној мајци, као што је снаха Јованка? -— Не, — одговори потмуло Ђура. — Ономе ретком срцу, искреној души, која је сва нредана теби?! — Ох, јесте, јесте!... Мила ми је и драга као очи моје! А зар ја не вршим аманет предака мојих? — Па? — Па за шга ме Бог казни и не да ми наследника ? — Та даће, Ђуро, брате, даће! Та зар ти не рекох да има још времена, млади сте и здрави и ти и жена!... па да би опет одвео разговор на друго што, он се досети при речи „жена" и упита живо: — Да збиља! Кад је реч о жени, а где се наше тако дуго задржаше? — Да, одиста! — рече пренувдш се из своје сете и Ђура. — У нашем разговору и заборависмо на њих. У тај мах забруја из дућана, :• уђе Наста из ходника. — А ево их! — узвикну Мирко. Хвала Богу ! — додаде Ђура. — Ми се дуго задржасмо. Опрости, добри Ђуро, — рече милим гласом госпођа Јованка. — Морадосмо звати и кројача и једва је пристао да сврши прекосутра нред вече, — допуни извињавајући се и госнођа Славна,

— Ништа, ништа. Томе је онај мој мали анђелак крив. ал' више ја, што не бејах код куће. Али, дед сад Мирко још по једну, па нека нам онда Павле донесе у моју књижницу боцу црнога Сремца, а тамо нам ношљите и каве. — Добро. А Марија је у дућану, да знаш; па окренув се Славни — а нас две хајд'мо у кухињу, да наставимо свој посао. — Па хајдм'о. — Славна узе Јованку под руку те обе брзо пођоше. — Баш ме је замолила Макрена да вам то напоменем, — рсче им Наста идући за њима. Али таман Јованка и Славна беху отвориле врата и таман беху стуниле у ходник, кад се Славна одвоји од Јованке, дотрча Ђури, баш кад он и Мирко држаху још чаше на уснама, обви му се око врата и стаде му нешто на уво шапутати. Мирко спусти брзо чашу и довнкну Славни: — Еј, еј! то није допуштено! — Допуштено или недопуштено. морам рећи: — ирислони опет своје усне Ђурином уву и шану му: — ТТТто ће те Јованка изненадити!... — Чиме? — упита брзо Ђура, али Славна беше већ код врата смејући се враголасто и од срца, а црне јој се очи засветлипте као два црна драга камена. — Та хајде, ти, ти... враже! — довикну Јованка и ударијелако и мазно по образу врхом својих ружичастих прстију. Обе жене одоше смејући се слатко, а Наста тако исто за њима, не знајући ни сама зашто се и она смеје. Жене одоше, а Мирко и Ђура остадоше зачуђено погледајући за њима и један у другога. Тамаи хтеде Мирко заустити да запита Тауру, а овај му пресече реч : Ништа, брате, ништа; жене као жене! Него хајд'мо ми у моју собу, узе Мирка под руку и њ ђе с њим из трпезарије у велико иредсобље, где му иоказа лево. — Видиш тамо је прва велика момачка соба, а до ње је мала браца Митина — За тим уђоше у Ђурину малу књижчицу. — Ова десна велика стаклена врата воде у две гостинске собе, па онда у велику чисту собу. А о»а велика стаклена врата лево, воде у нашу спаваћу собу, па онда у Јованчину, па у дечију —• и ту опет уздахну дубоко — А гле ! та ти имаш све саме српске књиге? — рече Мирко. Примаче се малом стакленом орману и стаде их разгледати. — Разуме се! Од кад је Србинчевих и српске књиге, није још ни једна угледала света, а да се Србинчеви нису на њу претплатили, да је нису купили. Као нн новине — и показа руком на сто, на сред собе, на коме лежаху. - Отвори орман, загледај у коју год хоћеш књигу, па ћеш у свакој наћи, међу претплатнипима, по једног Србинца и његову децу. На го закуца неко из нредсобља на вратима од књижнице, а Ђура рече гласно: — Улази! На вратима се појави Павле са служавииком на коме стајаху боца и две чаше,