Звезда

бр. 97

3 В Е 3 Д А

стр. 773

тивали лице стрица каноника и мотрили на његову евећу која је стражарила над Јелеииним мрачним нрозором. Он је ба-р био човек! Имао је до душе уста да ћути, али је имао и очи да види. Није био-као тај муж, који је својим погловима ,јуЈ »ио у Напуљ, немајући ни појма о цесрећи која му се спремала у Атавили. Некп су говорили, да су муж и жена у ствари већ одавно раздвојени, али да то прикривају због света. Јелена је Дорелу створила силне клијенте и он ју је због тога и узео. Сад само збира паре и ништа га се више не тиче. Набрајана су многа имеиа, подаци и причале су се нодробне и вероватне анегдоте. У анотеци и касини није се говорило ни о чем другом. Радознали свет истрчавао је на врата, кад би Чезареве сестре ишле у цркву; госиође су обилазиле око нијаце, да виде, ако је могућно, Јелену и да с њом нрозборе неколико речи. Ноштански чиновник испитивао је пажљиво свако нисмо, које би било упућено Чезару Дорелу, и окренуо би га десетину пута са свију страна ире но што се одлучи, да га с осталима баци У торбу. Кад би паланчани срели на улици дон Лујђиа с његовим братом каноником, ишли би иолако и пижљиво за њима, да би ухватили коју реч и чули тиче ли се синовца или његове жене. Њин добри инстикат није их потпуно варао, јер стриц Лујђи кад год бп се састао с братом рекао би му: — То је свињарија! Већ не могу изићи из куће од сгида. Цела варошица не говори ни о чем другом. Имање Дорелијевих насти ће шака личности, која ће нас све обешчастнти! — Не! одговараше б[>ат мирпо. Нусти ти да ја удесим ствар. Видећу ја већ. И за тим би новео реч о другом чему, избегавајући да говори о тој ствари, ма да је дон Лујђи непрестано томе магињао. Он се заустављао, да нроћаска с. људима, које би срео, као да нема никакве друге бриге, а према барону био је пријатнији него икада дотле. Али Чезарове сестре, које су га познавале боље, осећале су и поред своје огромне туте, да се приближава нештс изванредно, нека оиасност, нека неногода, која као да ће сву своју силу излити на ту сад тако усамљену и пусту кућу. Обе би бојажљиво улазиле у снахине собе, у којима их је још све потеећало на милу им покојницу. Оне се не усуђиваху да се загледају у о.че нредмеге, да се дуже задрже у присуству те туђинке — тако су јако уочавале нромену, ма да је нису разумевале. Једно вече дон Анзелмо пролазећи норед Јелениних врата скромно закуца. Дон Пепино седео је крај прозора. Кад је сиазио каноника устао је са страхоиоштовањем и сав се тако збунио, као да је ушао нико други но владика. Постојао је још мало и разговарао се са ненрозривим свештеником и Јеленом која је била нотпуно мирна. За тим се опростио као да је на жеравици, и отишао чнгав сахат раније но обично. Кад је дон Пепино отишао рече дон Анзелмо емешећи се: — Већ је десет. Вама се још непрестано чини да сте у Нануљу. Десет сахата то је овде необично доба Ђутао је неколико тренутака. За тим је узео за руку и додао ласкавим тјном исаоведника ..

— Чујте ме, синовице моја. Извесне посете у ово доба надају овде код нас у очи. Ми смо, знате, у једн^м малом меоту, пунсм предрасуда и брбљања... То вам говорим као сродник, као отап, као исповедник. Нећете ми нримити за зло. — Не! - рече Јелена. — Знам, то су ситничарења, чиста огововарањз. Алн шта да раднте против тога? Огованачима не можете заиушити уста. Дон Пепино је млад, богат, нежењен... чак се говори да се неће ни женити. .. Најбоље ће бити да се тим брбљањима учини крај на леп начин, без скандала. — Добро, прекиде га Јелена. Разумела сам. (свршићк се) - —

— а- п- чехов — Иван Алсксијевић Огњев сећао се, како је оне августовске вечери звонећи отворио стаклепа врата и изишао на терасу. На њему беше тада лака одећа, сламни шешир широка обода, онај исти што се данае ваља у прашини под креветом. У једној руци држао је велику рпу књига и рукописа а, у другој дугачки штап. Иза врата, осввтљујући му нут лампом стајао је домаћин куће, Кузнецов, ћелав старчић, дуге седе браде, у белој као снег хаљини од пикета. — Збогом старче! викну Огаев. Кузнецов метну лампу на сто и изиђе на терасу. Две дуге уске пруге осветлише степенице и цвеће и зауставише се на врховима липа. — Збогом и још једном хвала! рече Иван Алексијевић. Хвала вам на вашем гостопримству. на вашим ласкама, на вашој љубави... Никада, на веки веков, ја нећу заборавити вашега гостопримства. И ви сте добри, и кћи је ваша добра, и све је у вас добро, весело, мило.... Тако добри људп, ја нп рећи не умем. Под притиском осећања и утицајем скоро нопијеног ликера, Огњев говораше певушећи, семинарским гласом и беше тако узнемирен дч је своја осећања исказивао не толико речима, колико мигањем очију и смицањем рамена Кузнецов, такође угрејан п весео, нриђе ближе младоме човеку и пољуби се с њим. — Свикао сам с вама као с рођеним. настави Огњев. — Долазио сам к вама сваки дан, поћио десетак пута а чаја попио да је сад страшно и сетити се. А главно што вам захваљујем, Гаврило Петровићу, то је ваша помоћ и сарадња. Кез вас ја бих са својом статистиком до октобра тр'о главу. Тако ћу и написати у предговору: сматрам за дужност изр: зити своју захвалност нредседнику Н— ске окружне земаљске управе, Кузнецову на његовој сурадњи. Статистика има сјајну будућност! Вјери Гавриловиој најпонизније се клањам, а лекарима, обојици иследника као п вашем секретару реците да нигда нећу заборавити њихове помоћи. А сад, старче, загрлимо се и пољј б^мо последњи нут! Огњев се пољуби још једном са старцем и поче се спуштати низ стеиене. На пооледњем стенену он се окрете и унита :