Звезда

вр. 97

3 ВЕ8ДА

стр.

— Не иде ми се на тако леном времеиу! Право романтичко вече, с месецом, тишииом, са свима леиотама. Знате шта, Вјера Гавриловна? Живим на свету 29 година, али ни једном у животу нисам имао романа. У делом животу ни једне романтичке историје, тако да рандеву, уздахс и пољупце знам тек но чувењу. Ненормално! У граду, седећи сам с бројевима, то се и но примећава, али ту, на свежем ваздуху, силно се осећа. — Зашто сте таки? -- Не знам. Вероватно, у целом животу нисам сам се сротао с тактзим женама, које..., у опште, ја имам мало познаника и нигде не идем. Око триста корака млади људи прођоше ћутећи. Огњев гледаше нокривену главу и махраму Вјерину, и у души један за лругим васкрсоше му нролећни и летњи дани; било је то време, кад далеко од Петрограда, наслађујући се прпјатношћу људи, природом и жсљеним радом, није ни примећавао, како се зора смсњивала всчерњачом и како су једно за другим, наговештајући крај лета, престајали певати славуји нрепелице. Време је неприметно пролазидо, живело се, дакле, добро и лако... Почео се сећати како је он сирома и ненавикнут на кретање и људе, крајем априла нерадо ишао овамо у Н—ски округ, где је очекивао досаду, самоћу и равнодушност према статистици, којано његовом мишљењу, између наука заузима највидније место. Дошавши једног априлгког јутра у окружни градић Н., он одседне код староверца Рјабухина, где су му за два гривењака дали светлу и чисту собу иод условом, да ће пушити на улици. Одморивши се и распитав које председник земаљске унраве у округу, он лагано нође нешке Гаврилу Петровићу. Имао је ићи око четири врсте кроз раскошпе лугове и младе честе. Под обланима, игиуњавајући ваздух сребрним звуцима, узвијале су шеве и изнад зелених ливада учтиво и пажљаво машући крилпма, пролетале су вране. — Господе! дивио се тада Огњев, — да ли се ту увек дише таквим ваздухом, или.то т.жо мирише само ради мога доласка ? (свршиће се) ■чеИГ. «• ■' ВОЉЕ ИКДД НЕГО ПИКЛД критичка отглжап.а Ив. Гончаров .1 —#(наставак) То доиста није пријатно али је тако, и узроци таквога стања ствари долазе из те исте обломовштине (између осталога из сељачког ропства) којој сам главни узрок изнео у Обломовљеву сну. Инак видим да ми није Немац случајно пао под руку и, јамачно, тада ми нешто није дало (сада сам заборавио) да узмем чистокрвнога Немца. Ја сам узео Немца који је код нас рођен и који се порусио, и немачки систем неразнежена, крепкога и практичнога васпитања. Такви Немци (н нр. Остзајци) стапају се, и ако лагано и сноро, с руским животом и, нема сумње, стопиће се једаред са свим. Одрицати корист од овога нритока туђега живота к рускоме животу и неправедно је, и није

могућно. Они уносе у све врсте и облике радљивости пре свега своју стрпљивост, регзеуегансе своје расе, а за тим и многа друга својства и ма где, — у војсци, на Флоти у администрацији, у науци, речју, свуда, — они служе с Русијом и Русији, и већином постају њеним синовима. Одбијати их нри таквим приликама, као приток што се слива с општом реком, било би тако исто бунтовнички и неправедно од стране некоје партије остзајских Немаца који живе у Русији, с Русима, који налазе у њој поуздану потпору свога политичкога живота и све иогодбе, благостања, што сматрају њу као туђина себи, своме немачком духу, што одбијају стапање с њом и старају се одржати 8(,а(;и8 ^ио. Свега ће тог дакако нестати у будућности и ако можда не врло блиској. Јогунство наших домородаца Немаца попустиће духу времена када се они са својом замишљеном остзајском цивилизацијом нађу иза напредне Русије. И само ће словеноФилство, остајући то што је т. ј . израз и чувар правога словенско-рускога духа, моралне народне снаге и историјскога карактера Русиј е искреније чружити руку ка свеопштој т. ј. европској култури, јер ако су осећања и уверења национална, оно је знање једно за све и у свих. Прелазим на Обронак. Ту су на првом месту Рајсни, и Бабушка, потом Вјера, Волохов, Марта и Виненћев, даље учител. Козлов са женом, остала многобројна послуга и, најзад, Тушин. Шта представља та група ? Зар ништа више до портрета, индивидуална карактера, мало свезана с општим животом у даном тренутку. Тако су неки и гледали. Неки су ме корели зашто умножавам или развлачим ове или оне сцене? Зашто их претрпавам ситницама? Довољно би било, веле, једним наговештајем, с неколико речи, цртицом, маленом сценом изразити мисао... Но ја сам изражавао нре свега не мисао но ону личност ону Фигуру, ону радњу коју сам видео у Фантазији. Д-1 сам поступио по савету ове критике, не би испала ни једна жива и потпуна личност, ниједан довршен портрет, него би изишли сухи цртежи, силуете, ескизи писаљком. Што ће ми плајваз ако имам, како веле, кичицу? Сада ћу рећи шта ја сам видим у тим дичностима. Шта је Рајски ? Нико други до Обломов, т. ј. прави најближи његов син, јунак епохе Буђења. Обломов је био потпун, чист израз масе која је чамила у дугом и непробудном сну и застоју. И критика и цублика налазили су ово: готово сви су ми моји позианицп на сваком кораку смејући се говорили, кад је књига на свет изишла, како познају у том јунаку себе и своје познанике. Рајски је јунак наредне т. ј. арелазне епохе. То је пробуђени Обломов , снажна, нова светлост блеснула му је у очи. Но он се још растеже, обзирући се око себе и осврћући се на своју обломовску колевку. Нешто ново и живо пронело се по ваздуху, некаква нејасна предосећања; потом су се чули гласови о новим начелима, реФормама; показао се покрет у науци, у уметности, с проФесорских катедара чуле су зе одушевљене речи. Називали су их „људима четрдесетих година." Рајски је, дакако, једаа од њих, и можда још нешто.