Звезда

3 В Е

3 ДА

стр. 779

ВЕЧЕРЊА МОЛИТВА — јтјбе8 гасшлкт .Усамљен, по некад са бодом у души, Тужан дођем овде када сунде седа, Да виднм звонару, коју време рјши , И крст, што светлошћу кроз шуму прогледа. Стародревна нрква окренута селу, Врх правога торња над шумом се сија. Она је ту мирна, у овом пределу, Само звоно трипут вечерње избија. Трипут, но обреду и но Јеванђељу. За Бога, за живе и за мртве бије, Дрхти, и изгледа к'о да каже жељу: „Станите. станите, ко још стао није!" Људи, чују звоно. Очарани стоје, А благо брујање лагано се губи: Ногнуте им главе, душом осећају Како им се савест са истнном љуби. Облаци су сунце заклонили давно; То учини бура, коју не видиге. Наше нлаво небо ностало је тавно. Звопо звони: „Бура! Богу се молите!" Бојислав Јованови&. 3 ЈЕЛЕНИН МУЖ РОМАН нанисао Ђовани Верга (свршетак) XIV Чезаре се враги ненадио из Нануља, нозваг телегра мом од дон Анзелма „због хитних ствари, које мора посвршавати лично он." Од неког времена каноник се служио телеграмом као неки банкер. Кад је Јелена стзила свог мужа, сва је ноцрвенела. Нч питања, која је он нромуцао, окренувши главу у страну. одговарала је расејано: — Да, Барбарина је здрава, сви су здрави... Једина ја што се не оеећам најбоље. Чезаре не хтеде на то ништа рећи. Тада га Јелена унита натмурена лица: — Писао ти је стриц, је ли? Чезаре уснрави главу и очи им се сусретоше. Хтео је да рекне нешто, али није могао. У лицу се стаде мењати и мало ио мало ужасно побледе. На нослетку промуца: — Је ли исгина... да те је бароница избацила из своје куће? .. Јелена се сва зајанури у лицу. За тим пребледе и она. Али не одговори, но га гледаше укочеао — Њен син је... иокварио свадбу... због тебе? Она онет не одговори. — Аиотекар је видео дон Пеиина кад је изишао из куће... ноћу!

Чезаре је као без душе очекивао одговор, сузних очију, лрхтећи целим телом. — Та одговори! одговори, несрећнице! Одговори нггогод!... — Хоћу да идем у Наиуљ, к мојим родитељима, беше једини Јеленин одговор. Он не прослови ии речи. Отвори уста да удахне ваздуха, заљуља се и сруши на једну столицу. Ето, то је био одговор, који му је дала! Ни једне речи онравдања. утехе, љубави, сажаљења за оне ужасне болове, које је ииак могла прочитати на лицу свог мужа! Нн једне помнсии на њега! ни једне помисли на њихну кћер!.., И мрачне успомене, љубомора, болови из нрошлости ночеше му дивљачки кидати срце. Њега обузе силан стид, малаксалост и дивљи гнев. Он није могао да нађе речи, али све то огледало му се у зажареним, сузним очима, подрхтавало је у његовим болним удовима. У мукама тог надчовечн г бола ухвати је он за руке. Али њу обузе страх, само страх, те му се истрже. — Не! узвикну Чезаре с горким осмејком. Не бој се. * * * Дон ЈХиборио стиже с породицом. Ту је била и Камила, која беше накиселила лице. Гости се настанише у најбољпм собама. За ручком не прозборише ни једне речи. После обеда изиде отац с каноником у шетњу, да изравна ствари своје кћери, пре но нгго је прими к себи. Он се беше наоружао закоником, коментаром и свима иравничкнм књигама и био је срећан, што ће имати прилике да покаже речитост и мудрост. Дона Ана нреметала је скриње н ормане своје кћери и трчкарала у суседство да прича језиве ствари о свом зету, вукући уза се као сведока Камилу, која је за њом трпељиво ишла као неко јагње. Паланчани су уживали у том скандалу, увећавали су га и коментарисали. Јелена се беше затворила у своју собу и није излазила никуд, а дон Пепино отнутовао је у Напуљ, да избегне скандал или, као што говораху зли језици, да тамо сачека Јелену. Ах! свршавајмо, свршавајмо већ једном, за име Божје! говорио је Чезаре стрину, као човек, који већ хоће да изгуби памет. Каноник, да би колико је могућно избегао скандале, нппуштао је у свачему. На нослетку, пошто су све ствари поравнате како је желе) дон Либорио, одређен је дан поласка. Барбарина је требала да остане код мајке све донде док не буде за школу. У очи дана ноласка донесе дадиља дете к оцу. да га загрли и иољуби. Ето, тако су нрекидали с прошлошћу! Заборављали су све и окретали свему леђа! Јелена у тих пет дана није ни један пут осетила оно искушење, које је кињило његов мозак до лудила, да му полети у наручје и ту заборави сав гнев, све јаде! Ннје ни изишла да је он види! Одлазила је, не рекавша му ни једне речи. Какво је срце имала та жена? Шта је она осећала нрема њему ?... Проводећи тако ноћ, што се беше отегла у вечност, између четири зида своје собе, ночеше га кињити сећања на друге мучне часове, на друге несане ноћи... Каталди!... песник!... војвода!... Дакле, била је истина? Изгледао је себи ништаван, није веровао самоме себи. Зар је на толико њих био љубоморан?... Колако је било исгине у ње-