Звезда

вр . 99

3 В Е 3 Д А

стр . 787

Ја сам више нута примећавао своме иријатељу, да не би рђаво било послати по кога бољег лекара, док је још време и ла се са болешћу не треба шалити. Али се Алексије (мој се нознаник звао Алексије Штровић С..) увек оштро изражавао о свима лекарима у онште, а о своме нарочито, и најзад једне јесење вечери на моје непрестане молбе одговори тако сетним изгдедом, тако тужно махну главом и тако се чудновато осмехну, да сам се нашао у некој недоумици. Те исте ноћи Алексију погорша и он сугра дан умре. Пред саму смрт измени му се обилна веселост. Претурао се немирно по кревету, уздисао је, тужно јепогледао око себе... ухвати ме за руку и усиљавајући се проговори: „тешко је, заиста, умрети", на зарони главу на узглавље и сузе га облише. Нисам знао шта ћу му рећи и ћутећи седео сам крај његова кревета. Алексију ииак беше мило то последње, и ако позно сажаљење. — „Чујте," рече ми, „наш ће доктор до мало чае доћи, али ће ме затећи мртва. Већ замишљам његово пренлашено лице"... И умирући, побринуо се да му се посмехне. Замолио ме да му све ствари испошљем у Русију рођацима, изузимајући мали свежањ, који ми је дао на сећање. У том свежњу беху писма неке девојке Алексију и копије његових писама њој. Било их је свега петнаест. Алексије Петровић С... нознавао је Марију Александровну Б... одавно, још из детињства, Алексије је имао брага од тетке а Марија Александровна сестру. У ранијим годинама живели су сви заједно, потом су се разигали и дуго се не видеше, док се нису опет сви случајно једнога лета састати у селу и тада се Алексијев брат заљуби у Марију Александровну а Алексије у њену сестру. Лето прође и кад јесен наста, они се растадоше. Алексије као паметан човек, увиде у скоро да није са свим заљубљен и мирно се растаде, са својом девојком. Брат његов нак дописиваше се још годину две дана са Маријом Александровном, али на крају увиде да несавесним путем обмањује и свбе и њу, и такође заћута. Могао бих ти, драги читаоче, много шго шта рећи о Марији Александровној, али боље је да је ти сам позпаш из њених писама. Алексије јој је писао први пут тлда, кад је она са свим ирестала да се донисује са његовим братом; он се онда десио у Петрограду, изненада је отпутовао за границу; разболи се и у Дрезди умре. Ја сам се решио да његова нисма оштампам, надајући се опроштају од стране читаочеве, а нарочито с тога што та нисма нису љубавна. Сачувај Боже! ЈБубавна се писма обично читају само између два лица (за то имамо хиљаду примера), но већ трећем она су несносна, ако не и смешна. I Алексије Петровић Марији Александровној 7. марта 1840 год. Петроград. Драга Марија Александровн I, Чини ми се да в ш до сад нисам ни једном писао :т тек сад вам пишем. Истина, зар нисам ч 'дио време изабрао? Али ево шта ме је на то нагнало. Данас је био код мене шоп соивт ТћеоЈоге и, кгко ћу вам рећи, испричао ми је велику тајну (он иначе цишта не нрил 0 да је за-

љубљен у кћер неког овдашњег господина и да је намераи жениги се овог,; иута неодложно, и зато је већ учинио први \-орак — објаснио (е ! Ја сам, разуме се, похит; о да му честитам тај, по њега, пријатни акт; он се одавно мучио са објашњењем и ја признајем да сам се у неколико изненадио. И ако знам да је измеђ} вас ( шј о све свршено, инак, мени се чини... Једном речи, ја сам се изненадг.о. Данас сам се снремао да одем маЈ о у госте, али сам од тога одустао и остао дома у намери да мало проћаскам с гама. Ако вам није пријатно да ме саслушате, баците одмах писмо у ватру. Кажем вам да ћу бити отворен и ако осећам да ви имате потнуно право сматрати ме као човека прилично наметљива. Али знајте да ја не бих ни уаео пера у руке, кад не бих знао да ваша сестра није с вама. Она ће, како ми рече ТБеос1оге, госговати целога лета код ваше тетке г-ђе Б. . Бог нека јој да свако добро. И сад знате од куда је све... Али ја вам нећу предлагати своје дружбе и т. д.; ја се, у опште, клоним крунних рг чи и „срчаних" излива. Ночињући ово писмо, ја оам просто ишао за неким тренутним нагоном ако се и таји у мени какво друго осећање, нека оно дотле остане. Нећу вас такође ни тешити. Тешећи другога, људи, већим делом, жоле да се што скорије онросте ненријатног осећања нехогичног, самољубивог сажаљења. Ја разумем искрен >, тонло саучешће, али такво саучешће не треба од сваког нримати.. Молим вас да се не љутите на мене, јер расрдивши се, ви ћете, вероватно, прочитати моју посланицу до краја. Али какво нраво имам ја да вам пишем, да вам говорим о својем пријатељству, о својим осећајима и утеси? никаквог, са свим никаквог, ја то знам, и једино се уздам у вашу доброту. Знате ли ви на шта личи приступ мога писма? Ево на шта: ма који господин Н. Н. улази у гостиноку собу какве госпођице, која га није никако очекивала и која је, можда, чскала другога. Он се присећа да је дохпао у невреме, али ипак ваља нешто радити. И он седа и ночиње разговор .. Бог зна о чему: о ноезији, о природним лепотама, о користима доброг васпитања, једном речи, о обичним ч тварима у таквим ири шкама. Али је дотле прошл) првих пет мннута а неочекивани господин заседа, госпођица се покорава својој судбини, г. Н. Н. се окуражи одахне и почиње разговор — како уме. Али не гледајући на сва та „разглагољствија" и мени самом није лако. Ја видим пред собом ваите зачуђено, у неколико и гневно лице; осећам да ви не можете а да не нретпоставите код мене ма какве скривене намере, с тога и ја, као какав Римљанин, учинивши глуиост, величанствено се увијам у своју тогу и не дишући, очекујем ваш последњи приговор. Донуштате ли, управо, да вам наставим писати? Остајем искрено и душевно нредан вам Алексије С... (наставиђе се) 5*7-^? 111