Звезда

от р - 788

3 В Е

3 Д А

г.г. 99

бншба изла1-има - АНТОН ХЕНЗЕД —#— Пре много година живео је један побожан бонза*) у неком мадом храму у провинцији Хонану. Држали су га готово за свеца: тако му је савршен био живот, тако му је озбиљно и строго било лице. Устајао је редовно |,ире^зоре, молио се Богу ио вас дан, стрпљиво саслушавао будаласто брбљање младих девојака и старих жена што су ревносно иоходиле његову светињу, и искрено се радовао кад чује како звекне новац у ковчежићу на жртвенику. Био је узор своме реду, реду који свој век проводи не радећи ништа. Иза маленога .длтара у храму био је гроб, брижљиво ограђен дрвеном решетком, кроз коју су верни нружали своје руке да додирну плочу што је покривала кости свечеве, те да се тако опросте од стотине хиљада грехова човечанских, — јер чудноваааје мећ једног мртвог свеца Бонза је имао помоћника, као и сви други из његова реда, и једног белог магарца, кога је његов помоћник унотребљавао кад би одлазио вернима што оу далекц становали, јер нобожан човек који се непрестано моли Богу не може мучити својих ногу као амалин. Из године у годину углед светиње и њена чувара постајао је све већи. Чак се нричало да се чудесна моћ светих реликвија нренела на лице њинога бонзе, и да су се многе побожне хаџије ослободиле својих греха нросто тиме што су погледале староме у. лице или се дотакле кра-ја од његове одеће. Верни су доносили боговима вина, живине и сл&ткиша, и олтар је био иретоварен жртвеним даровима. Кад би бонза и његов помоћник појели свој мршави ручак од ниринча и нанили се воде са извора, богови би их гледали смешећи се милостиво. Било је дивно чудо колико су те боговске слике пиле еака*'*) и како су грамжљиво гутале жртвене дарове, не остављајући у судовима ни мрвице а од вина ни мириса, да се могу ноткреиити њихове слуге. Али бонза не жуди за опојним пићем, нити жели забрањсног јестива као обичан грешник, — јер он је свети створ па се одвојио од свих таштих ствари. Бонса је међутим под утицајем своје свбгости бивао све дебљи, а његов помоћник све згебавији. Тада по земљи — аох јада — завлада глад. Јадни људи нису више могли приносити боговима дарова, и млади свештеник, који није имао никакове чудотворне моћи, осуши се као вејка и ослаби као трипут пренрани сак, а стари оста дебео као ужирен нрасац. Кад су једнога јутра, механички, читали своје молитве, вомоћника уједном издаде снага и заборављајући свој завет, крикну: „Не могу више! Шта ти то радиш кад не једеш ништа а тако си дебео?" Неколико минута његов нретпостављени није могао од чуда ре^и речи, А за тим ће строгим гласом: Сине, мораш више веровати. По трипут на дан додирујем кости свечеве иза олтара, на ми то одржава снагу. Иати Агтс1а Ви1зи!"

*) Свештеник будистанеке вере. Пр. '*) вак1 се аове у Јапану омиљено пиће справљ^но од ииринча. Пр.

Млади је духовник нремишљао о овим речима и закључио да и на себи окуша утицај реликвија. Тога истога дана, посде нодне, кад је његов мајстор пустио преда се неколико болесних жена да му исприповедају своје јаде, увуче се он у свету гробницу, пружи руку кроз решетку и дотаче — врг, какав су обично носиле хаџи^е. „Милостиви богови," прошапта, ово је, мора бити, каква свечева реликвија. „Јамачно је њена чудеена садржина дала снаге моме мајстору ге је тако дебео и округао. Што је једном мило, то је другоме драго! Тресући суд и доносећи га до свога шиљатога носа рече : „Неће ништа шкодити ако окушам." Са страхоиоштовањем извади дрвени запушач из грлића боцина, нриљуби је на сухе усне, затвори очи, и бн окрепљен. Преко ноћ, као вели мајстор му мирно. снава, па устаде са своје ностеље и поново се ушуња у гробницу. Хтео је да обнови ону смирену молитву од иосле подне, али — крај решетке је седео бонза са нразним вргом у руци. „Сине," стари ће озбиљним гласом, дохоци храмовски вису више довољни за двојицу: чкаља из дана у дан све је мање и наша ће се верна живогиња ускоро осушити као и ми. Узми је па иди у земљу где нема глади. Мене остави овде на моме месту — да умрем." Затим ослабљен постом и молигвама иаде на гроб, и заспа као дете на мајчину крилу. У зору се диже млади свештеник и баш кад се хтеде кренути на пут, бонза га зовну слабим гласом: Враги се да то благословим, иначо нећеш имати срсће." Младић се врати, и примајући на колени: ма благослов, размишљаше: Што се дуже задржавам овде, све ме впше мори глад. Морам ићи те потражитн какво место, где ћу се моћи одати светој верн у свој шстоти. А како људи воле лаж и обману!" Али и ако је тако миелио, инак на благослов свога мајстора одговорн „Маши Апп(1а Ви(8а." Затим се онрости, поне на магарца и окрете леђа маломе храму да нотражи други крај. То је учинио уздишући на нодмуклост свога мајстора, и аоздраво држећи да ће га богови казпити за овај грех. „Ах!" тулгио је. „Да могу, однео бих свете мошти и ноложио их на какво освећено место, где бих се одао побожним носматрањима од јутра на до мрака! Крај свег свога угледа мој је штовани учитељ, бојим се, у дубини душе лицемер и он је пио вино што су га верни приносили а не богови." Тако премишљајући он је јахао све .даље и даље, дог; не дође у земљу где није било ни мало глади, где су људи ходали пуних стомака, где су жене биле нобожне а свештеници добри, и његово магаре уживало на слаткој трави крај друма. Једнога дана, кад је сунце стајало високо на небу, уједаннут се жввотиња, којаје дотле била чила и весела, ноче трести, наде на колена, последњи се пут номоли боговима на скаиа. У овој неочекиваној бедн млади је бонза готово онемио био од јада. Клеко је крај неномична тела, кршио руке и заномагао једпо за другим! „Напги Атк1а Ви1зи! №ипи Ат1(1а Втчи!" Док је он овако давао одушке своме болу, нриближи му се један човек, чије је одело ноказивало да је љубимац богова (лудак или идиог) и пошто га је гледао неко време, рећи ће му подругљиво :