Звезда

вр. 99

3 Д А

стр. 789

„Да. дивна чуда! Бонза што призива Буду у правој вери! Шарлатан што гута своју рођену медецину! Ево, ти узми моју одећу, а менд дај своју кезу (свештенички огртач). Кад не знаш шс; да Ј )ад1,ш са својим мргвим бра10м, могу ти ја рећи. Ти треба д?. будеш будала, а ја бонза." „Не знам шта хоћ(.ш да кажеш тиме," одговори »јађени (;вештеник „Шта да | адим ако Буда ову јадну жи};от 1њу ни врахи у живот." Будаласти приђз тик у; о'калошленога бонзу на му мрошаита: „Од те ћеш мрдине стчорити се« и леи живот!" „Не разумем те." „Не р« зумеш ме? Ха, хг! Па ко ;е гј сд нас двој|.це будала?" „Како ја могу живети од једне мртве животиње?" унлта свен.теник. „Да Је то још как.чв светац, онда би добро било — али магарац — Каши Аш<Ја Вп(;8и!" На то будалахти узвикну нрезриво па <а тим р>че: „Истива би требало да се променим >. Но чуј ме казаћу ти шта :!.еш радити. Покри мрцину земљом, клекни мало даље од ње, па на свој глупи начин стани нризивати Буду и говорити удма што нрођу крај тебе: „Ако хоћете да се сачувате од беде у будућности онда подарите мален дарак за храм над гробом овога праведника." Бонза је у чуду гледао у њега иа газапита: „А куда то да је одвучем?" „Дедаче," одгов( ри љутито будала, где си ти поцрнао овоје знање ? Зар ти Ие знаш да има много верних незнрлица I оји ће то сматрати за тело каквога свеца, па теби дати грдиога новца? Тако ми ових богова во :ео бих да сам на твоме месту) Хоћу да пукнем смејући се твојој глуд1 ости." Машући нрезриво главом, оде. Кад бонза Езгуби из внда будалу, брижљиво затраа животињу земљом, клече на колена, пеколико кор"ка од брежуљка мзту нреда се свој чанчић, иа стаде час нризивати Буду, час довшшвати људма чгго су цролази.пи крај њега: „Ако хо! ете да се сачувате од беде у будућности, онда уделите коју нару за храм над гробом овога праведника." Кад се мрак снустио, чанчић је био пун иунцит новца, а бонза је те ноћи и јео и нио као и сваки други грешник. Гутра-дан опет седе на своје место крај гроба и стаде молбама и кукњавом својом будити сажаљење у људи. Пред вече, кад *е сунце било нт заласку, виде где се сиромах један зидар враћа кући сч тенп.е наднице. „Сине," рећи ће, „ако хоћеш да ти се оироотс греси за хиљаду година, онда нодигни ограду ско гроба овога нра, едника." Бадава се несрсаник отимао говорећи како је мртав уморан. „Радом од три-четири час«, ; ослободићеш се за хиљаду година мука у наклу," једнако му је понављао бонза_ Још звоно са храма није било огдасњ о час рате (поноћи), а будала је нодигао око гроба лепу ограду и отишао кући да умре од умора. После месец дана место ограде стајао је чврст зид а бонза је ту блчзу подигао и себи лепу кућицу. Ускоро за тим над гробом се ггодижо мален храм, олтар би украшен златом и лаком, и набрзо овде носга чувено свето мосчо за хаџилук, јер су „праведникове" мошти за дивно чудо

нравиле чуда; глу ,и су поново могли чути, слени видети, хроми су бацали штаке, а неми су почињали говорити. Све то, наравно, ,није било једнсга дана. Међутим бонзаје дебљао и гојио се; кад је ходио, није у земљу гледао, а кад је јео и и нио, друго је шго узимао: а не ниринач и воду. Око њега се скупи гомила обојега нола, и, како су говорил-, нико се није могао опирати његовом благом осмеју. Кад је једнога дана нремишљао о ништавности овога света и о ,'лчдостима у целибату, наде му иа ум његов стари учитељ, бонза хоаански, те намисли да га пссети; хоћу, вели, да му нокажем глупост оне речи мудрачеве: „Чудесна је мудрост у стараца, а јадна безазленост у младиНа." Смат))ао сам га некада за варалицу зато што је у светнњи ,'акрио своју бопу вина. Ах, он је био једиа безазлена будала, који је огрешио душу само једним грехом, а ја сам их мгђутим иочинио толике и преварио милионе иобожних људи. Моја посета нек буде корак номирењу; доброме ћу оцу однети свога иајбољега сака. После неколико дана крену се на пут, праћен гомилом побожна света, који је трошкове око пута узимао на се и веровао да се гаме опрашта својих греха. Таман сјајни светлоснп извор усахну иза нозлаћених облака, а турма стиже до маленога храма, у коме је бонза ироводио мирне дане свога искушења. Ма вратима је баш ста^ао глупи свештеник, на своје слабе очи засенио руком што му се једнако тресла „Ах!" ирошанта старац кад се турма приближи. Ко нам то долази? На то је „6 ишоф " што води хаџиски спровод побожних дувни. Иати Анпс1а Ви18и!" Док је он тО говорио гост му приђе, клече и проговори: „Свети оче, ја сам бедни твој ученик. Зар си заборавио тог маленог створа?" Ово је "н говорио само због људи, јер, у ствари, он је нрезирао тога што је толико време био задовољан гако жалосним местом. За тим устаде, заиоведи својим слугама да унесу у светињу неколико позла.ћених судова, па рече својим пратиоцима: „Идите у крчму ту близу, док се не вратим вама. Желео бих бити насамо с пречасним оцем." Стари га одведе свечову ћивоту и, кад слуге одоше, седе, на ће рећи госту да и он то учини, говороћи: Сино, Буда ти је јамачно уделио свој благослов. Дебели бонза узе из једнога сандука боцу Наиа-гакап (развијен цвет), извуче зубима запушач, нануни две шољице дивнога пића и пружи једну своме староме мајсгору; за тим седе и стаде нричати своје доживљаје. У своме ревносном говору заборави да исирича о своме сусрету с идиотом, те се стаде размегати његовом идејом као својом рођеном. Док је он говорио, домаћин га је слушао с полузатвореним очима и најзад ће проговорити: „Чудесна је мудрост у младића, а јадна безазленост у стараца." Па онда нружи своју шољицу да је поново напуни и осмехну се добродушно. Госгу се то виде као ласкаље, дотле да стаде исмевагн свога старога учитеља велећи: „11а му.^ран- >-У у ствари биле праве незналице. Само младићско оштроумље може пгго пронаћи. Док тн животарнш крај моштију иравога свеца, ја живим у изобиљу крај гроба једнога магарца. Е нризнај, свети оче, да се можс ш чому научити од свога ученика.