Звезда

огр. 790

3 В Е

3 Д А

вр. 99

Стари га погледа радознало, па одговори озбиљно: »Сине ја ти не завидим на твоме дивном храму, на твоме сјајноме олтару, на твојој речитости; не завидим ти што је толико њих које си обратио у веру, нити ти завидим на твојим ковчезима пуним злата, нити на твојим легшм снашама: заслужио си плодове свога рада (рекав то по други пут пружи своју шољицу да му је напуни). Ја само тежим за још већшг савршонством. Но немој се одвећ поносити својим лукалством, а пре свега немој уображавати да више знаш но ја. Што ти сматраш за нову идеју старо је као ови брегови што су, и егзистира у разном облик/ у свих вера и у свима земљама." За тим ће наставити тихим гласом, пружајући прст на гроб, и показујући у свом смеху своје огромне зубе; „Сине, тамо у гробници почива — мати твога магарц.а" 28|УП. 1899. иревво Вош. Ђур. БОЈБЕ ИК1Д НЕГО НИКЛД критичка опажања Ив. ГоНЧПрОВП # (НАСТАВАК) Тим веџбањем у осећањима а особито у љубави, за■имао се међу осталим и значајни омиљени кутић старе обломовштине Срећом руско је друшто сачувао од пронасти застоја снасоиосни ирелом. Из виших СФера владе синули су зраци новога, бољега живота, продрле су у масу публике испочетка тихо, потом гласно, речи о слободи, гласници што су објављивали крај сељачкоме ропству Даљина се размицала номало и открила светлу перспективу будућности. У књижевности су смелије стали одјекивати гласови представника нових идеја Дакако тај нов дах проже и моју мисао и Фангазију. Ја сам свршио Обломова и оквири потоње епохе тј. Буђења стадоше ми се више размицати. Двадесет година трајало је писање тога романа друкчије није могло бити. Роман је писан како је текао сам живот те периоде. У Обронку, на мојим пигмејима, у маленом језеру, огледало се стање вренл, борба старог с новим. Ја сам пратио реФлекс ове борбе у познатом ми кутићу, на познатим личностима. ТЈратус велим а требало би рећи гледао и цртао, чак ие мислећи како примчивим уображењем нримам у се личности и појаве, обојене бојама тренутка, и таквима их враћам натраг т. ј. стављам на хартцју. У том је сав процес. Ја сам не могу гледаги на своје романе друкчије до у њпхној сукцесивној вези. Живео сам у три епохе, и оне су оставиле трага на мени и на мојим делима, у животу који ми је био приступача.н, колико ми је достало снаге и талента. • РаЈски је у завичају објавио исту војну старом, прежнвилом. Он ратује с бабушком, преиире се, љути се, али је воли као матер; бори се с Мартом и с Вјером. Али се бори из корисних изгледа и с двема последњима као и с Бјеловодовом. Машта раздражена њиховом депотом вуче

га да их нобеди. Но једна га обезоружава својом детињском чистотом, друга свесном снагом. Бабушци попушта зато што и сам, и ако се бори против мекушгва, госпоштине и старог начина живота, радо спава на меканој постељи, добро једе, и чак као прави син Обломпва гунђајући даје Јегору да му скида ципеле, Обломов је захтевао да му Захар обува чараие. Сам он живи под јармом још неизоставнога сељачкога ронства и обичаја што су тада постали, и с тога се бори само речима а не делом: светује бабушку да распусти сељаке на све четири стране и да их пусти да раде што хоће, а еам се не меша у посао и ако је имање његово. То колебање и неодлучност сасвим су природни: колебало се цело руско друштво и сваки његов кутаћ. Крунни и значајни нреврати не могу се вршити као иромена одела, они се врше постуино, док сви атоми не савладају врење и не слију се уједно. Такве су све прелазне епохе. Свакодневна штампа смејала се некад тој иоступности и подругљив Ј је прозвала аостуаницима све иристалице тог мудрог закона који је староме давао да проживи своје време а новоме да се утврди без насиља, боја и крви. Не могу да се данас сетим а да се не насмејем комичне забуне некојих стараца кад су се појавили доста оштри симптоми такозваног нижилизма. Ти старци нису имали ничега свога т. ј. онога што се назива мишљењем и уверењем, а међутим имали су неког самољубља да изгледају сувремени, да не заостају иза прогреса, — а како распознати шта јо прогрес а шта није, нису знали, јер нису имали спреме. У штампи су се појавила, и поред цензуре, некоја смела наговештења социјалнога карактера, међу омладином се показао неки покрет, и старци су се уплашили, нису знали шта да кажу о тим књигама, о омладини — да ли да стану уз њу или против ње, тамо или амо. Рајски је успео да сломи један стари чвор која је узалуд стрчао не дајући места новим изданцима, на име старога чиновника, генерала Тичкова. Овде се и бабушка заједно с њим удружила, и обоје су једним ударцем уништили ту трулу цепаницу. Она је то учинила за то што је овај незаслужен положај хтео дићи више значаја што га има старина рода. Рајски га је казнио као старога подмићивача и самовољника који је свима грубо наметао свој преживели ауторитет. И сав кутић кад се трезвено огледао, признао је истину у том Факту, махну се слепога уважења према прошлости, ненотребној, штетној, и одобравао је Ра : скоме. Вабушгу иу иримнда гц-ољно сви у публици. Нико Паје ншнта говорио противу њене слике, и ја сам слушао само нохвале. Али шта је у ствари га бабушка? Сажет смисао целог моралног склада ове старице исказан је у самом роману. Ево тог места: „Бабушка говори језиком иреда/ња, сииа иословице, готове сентенције старе мудрости } али прн ма каквим новим, неочекиваним за њу случајима, код ње /е излазила на видик њена ро/јена снага и она је радила на свој рођени пачип. Кроз овептталу, неуиотребљиву мудрост код ње се аојавл,ивала струја здравога разума. и Само се „ страшила иомало, (новине) и узнемирено је тражила да је иоткреии нримерима" и т. д. Сав смисао њена карактера је у том да је она ста.