Звезда

вр . 99

ЗЈВ Е 3 Д А

стр. 791

рица креика, моћна, уиорна. не воли да аопушта, и ако у себи признаје да јој унук, Рајски често има право. Но опа му вели и тада да Кути, јер је млад , каже, да може аротивитн се бабушци. Она воли да јој се сви покоравају и Марта јој је најмилија, јер Ае је увек слушати. Тај мотив о послушноети провлачи се у њеном карактеру кроз цео роман. На Вјору се љути што се она удаљава, једва слуша њене савете, и из невоље, стежући срце, даје јој неку слободу. (наставиће се) ^ ј ПОЗОРИШНА ХРОНИ^А •ј- Мита Коларовић — Матковски — Нрослава Јоакима Вуича. Ова је хроника врдо худе срећо, као и њен иисац. Требала је се но,'авити још пре много дана, како сс је могла иојавити, кад није била ни написана! Међутим ако икад оно ових носледњих недеља имало се о чему нисати. Десило се чак нешто о чему један позоришни хроничар мора нисати, на име, ових дана иромевио је светом један човек, који је оставио велики глас у Народном Нозоришту, а који је сваког гледаоца, а поглавито критичара обвезао својом лепом и нријатном игром, те су сад бар они дужни да му учине последњи спомен. Мита Коларовић, — један не само од најдаровитијих него и од најбољих глумаца у Српству, од како је Позоришта, - умро је далеко од Позоришга у једној рупи баш у тренутку кад се у Београду одигравала једна сухопарна и монотона комендија иод именом неке позоришнЈ ирославе. Чудна је то судба, да у тој жалости узима најмање учешћа само Позоришто, коме је Коларовић био дао цео свој век и сву своју породицу. Њега је удалило од Позоришта оно, што је до сад, све даровитије људе терало: озлојеђеност ! Судба глумачка у место да се све више нобољшава, она се свакам даном ногоршава и унижава. То прогресивно и Фатално уназађивање мора да утиче на осегљивије људе и они наиуштају ту кућу, да не би били сведоци пропасти једне установе, која им је тако драга, као што се људи уклаљају од куће на коју се сурвала грдна несрећа. Али је Мита Коларовић оставио дубже трагове, који се још познају, и ако је нрилично давно сишао с позорнице. У тој многобројној породици. где су сви чланови преко дванааст! — глумци, а нема ни једног лошег, Митина кућа је била ипак најјача. Његова жена је била глумица првог реда, његову кћер београ^ска нублика означава као рппга с1опа, али је огац ииак био над свима њима. Мига Коларовић је био права глумац иимао је све што је потребно једном великом глумцу — сем ваљанб ."озорнице. Он је био бистар, веома, веома живе уобразиље ијаке Фангазије, врло јаког темнерамента, говорљив, и — волео је живот до последњег дана. Он је живи) нуним животом свуд: и у приватном животу, и на даскама, и кад је здрав и кад је пао болесган; никац он није био несрећан и екснлоатисао је живот као мало ко, јер је у сваком моменгу и у сваком положају откривао извесно задовољство и црпео га је шакајле, до исцрпљења. Зато су и све његове удого дисаде јаким, крепким, срећиим животом. Ко је год

само једном видео Чика Миту уЦ„Карло ХП", у „Он није љубоморан", у „Пркос" у „ЈЈондонски Просјаци" и т. д. тај већ никад више ту игру заборавити неће, и сви ће му наследници у тим удогама изгледати Фадни и досадни. Па зато ја, сећајући се његове депе и фино игре, која ме је толико пута разонодила и развеселила, желим овде, не да га ожалим, јер он не би марио да га ко год жади, пошто је увек задовољан и срећан бивао, — него да га номенем онако како је он то и заслужио, а то је: да би и на другом свету имао толико исто задовољства колико и на овом.

Да сам одмах иисао о Матковском имао бих много гато гата рећи, али данас, многи су упечаци већ ишчезли, а о ситницама говорити сад већ нијевише опортуно. Кад се: преварена и обманута нублика ирилично стигаала, Формулисала је ову, веома благу и онгату оцену о Матковском: он није оно што су нам обеЛавали. То јест, рекламама су хтели да заведу свет и да га намаме у Позориште. Многи се на то љуте, али ја знам да су то обична чиФуцка носла, о чем сам ја. већ престао говорити Кад сам ја на то свет упозоравао — било је као некакве двоумице. Сад је се бар сваки могао лично увериги — по скупе паре. Тој онштој оцени о Матковском, ја ћу додати само толико још ГдеФинције ради) да је он један врло рутинирани, обичнога талента, швапски глумац, чија је рутина нотпомогнута јако његовим спољашњим добрим особинама као: стасом, депим лицем и јасним гдасом, али који није способан са свима тим добрим страиама нишга да створи, нити какву улогу да задахне нравим животом. Он је играо, као што је то научио, а не као што би то осећао један даровит глумац, а нри том се учио у једној, већ са свим забатаљеној, декламаторској школи, која његову игру чини несношљивом. Ово се нарочито односи на његову прву преставу: „Сан на јави". „Кин" је тодико симпатина личност, да ногрешке и код лошег глумца остану превиђене. Зато је Матковски олако прошао. Тога вечера, међутим, он је имао само једну добру сцену: кад је нриметио Принца Велског у ложи код Јелене. У целокупној игри његовој он ми се само у том тренутку допао. Иначе је Кина играо на најгори начин: каботенски, онако како раде рђави глумци кад се измотавају и хоће да изигравају ђенијалне вештаке, а није био у својој игри искрен и у доброј вери. Ах! кад се ја сбтим Тоше као Кина! Е, ад' он је био збиља Кин у животу. Она његова зловоља — као кад је „шворц" — пр, нагла срџба и гњев, као гато он то пдане по два три пуг дневнс, иа оно лудо одугаевљење за вегатином, за ленотом! Крачан је то ввштак био! И кад се опоменем да је на његовој нресгава билакућа готово празна, а сад је била препуна у пркос удвојеним ценама. Што је код Матковског најненријатније било, то јб оно његово испољавање лепоте. Целф кретање његово има у себи нечег женског, а манири су му са свдм ; женскарошки. Гледао је да не нронусти ни један моменатј а да не нокаже колико је велаки и лепо развијен, па је ностизавао грозне резултате. Требадо га је само видети онако изереног кад сиава на Фотељи у П чину „Кина", па одмах стећи тачно мишљење о њему, Кад се, дахле, сведе све, види се да је публици грдно цодв!љено. А ја већ немам речи, којима бл довољао осу*