Звезда

бр . 103

3 В Е

3 Д А

огр . 819

овај: ,,Жалим тебе, синко, што ћеш тако млад и леи иогииути. Има, синко, већ хиљаду година како пролазе многи људи овнм нутем, али ни један се још жии ие врати. Да Бог да, сиико, да се жив вратиш — бар би се и ја једном смнрио, јер не могу умреги, дек се неко не врати жив отуда." Сутрадан зором иође царев син, да настави пут даље. При растанку рече му старац: ,,Кад дођеш у ту башту — где се налази то пгто тражиш —- немој никако да се окрећеш. Тебе ће да вичу разни гласови, али ти никако да се ниси окренуо, јер ако се окренеш, одмах ћеш се окаменитп Царев син је нутовао два дана. Трећег дана у нодне угледа он нред собом једну велику башгу, пуну свакојаког златног и сребрног цвећа и дрвећа; а на средини био је златан бунар, на коме је сгајала птица што говори, над њим дрво што свира у њему жива вода. Око тог бунара било је хиљадама окамењених људи. Чим је ушао у башту, почну га са свију страна викати неки гласови, али он се није окренуо све до бунара. Тек штз је пружио руку, да дохвати тицу, дрво и воду а нешто иза њега лупи. Ои се трже, окрете и с места се окамени. Кад је сестра видела, да је сабља почела рђати — каже оној двојици, те сада пође старији брат да да тражи лека за царицу, али и он је прошао т&то онако као и нрви. — За тим је отишао и трећи брат, али се ни он није вратио. Кад је сирота девојка видела, да јој се браћа не враћају. реши се, да иде сама да тражи лека за царицу и своју браћу да потражи, па макар и она погинула. — Кад је наишла на оног старца, старац јој рече: .,Да Вог да, ћерко, да се вратиш! — Од кад иде свет тамо — још није ни једна женска душа прошла овуда. Даће Бог, да се ти вратиш и да иовратиш у живот онолике окамењене људе и твоју браћу а и ја већ да једном умрем Кад је иошла старац јој да једну памуклију и рече јој: ,,Чим угледаш башту, одмах чупај из ове памуклије памук и трпај у уши, да не би чула кад те вичу!" — Она се захвали старцу и оде. Чим је угледала башту, одмах поче гурати памук у уши и тако идући кроз бапггу није ништа чула. Тако дође до бунара, узе тицу дрво и воду и чим се окренула да се врати, изађу пред њу браћа и ту се изљубе. Исто тако оживеше и сви остали окамењени људи и одоше сваки својој кући. Кад се ова царева кћи вратила са својом браћом кући, сврате у старчеву колебу, где нађу старца мртвог. За тим га сахране и врате се дома. Баш тога дана кад су се вратили, био је цар у лову и свратио код њих. Кад га тица угледа, одмах поче да му прича, како су то двоје његова деца, како су их њихове тетке бациле у воду и како су његовој жени подметнуле куче и маче. Онда цар узе своју децу а и она два водеиичарева сина и одведе их у двор. Одмах извади жену из земље. Део њенога тела што је био у земљи готово је иструлио, с тога га он натрља живом водом и она одмах са свим оздрави — постаде као што је и била.

Затим нареди, да се њене две сестре вежу коњма за репове и пред двором их растргну. Доцније је оженио сина и удао ћерку за сина најсилнијег цара. Воденичареве синове ностави за своје доглавнике. И тако су живели срећно и весело привЕЛЕжао Милан Попови*. Прим. Неколико варијаната ове нриче до еад су век објављенн, али ми ипак и ову доносимо ив разлога што је ова лепша од свију. , •>«*•СМЕХУ - 51Л.Е8 ГАбГЈ/МТ Смејање је чеето образина сузи, Човек се осмехне да жалост сакрије, А смеје се да се утеши у тузи, Која њему често срце обавије. Он се смеје, патњу да отера љуту, Која га на путу његовоме прати, Оставља га често, на се опет врати, К'о месец што ради на свом дугом путу. Он се, јадник, смеје, и чак дотле блуди, Да устави дрско своју судбу кобну. Човек се так смеје и на самрт злобну И њу да отера, осмехом се труди. * Кад нестане са свим људскога племена, Кад љуског мртвила настану времена, Времена, кад човек снава сном мртвачким. Становници нови чуће испод стена Човека са смехом сардонским, лудачким. Војислав Јовановиђ.

ПРЕПНСКА ПРИПОВЕТКА У ПИСМИМА ИВ. СЕРГИЈЕВИЋ ТУРГЕЊЕВ —#(НАСТАВАК) XII АлексиЈе Петровић Марији Александровној 8. јула 1840 г., Иетроград. Мила Марија Александровна, ево вам мога мњења у две речи: и етарог бећара и новога обожаоца — обадва за врат! 0 томе не треба ни мислити. Ни један, ни други вас нас заслужује, то је јасно као два н)та два ч )тири. Млади сусед, можда је и добар човек. Ја сам уверен да ви немате ништа заједничко и можете мислиги, како ће те заједно живети. А зашто журити? Да ли је могуће, да таква жена као што сте ви — ја вам не чиним комплименат и о томе нећу даље говорити — да таква жена не нађе никога, ко би је могао оценити ? Не, Марија Алек-