Звезда

отр. 820

3 В Е

8 Д А

рр. 108

сандровна, послушајте ме, ако мислите да сам вам одиста пријатељ и да су вам моји савети корисни. Збиља, признајте ми, је ли вам пријатно било видети старог клеветника пред својим ногама? Да сам ја на вашем месту, ја би га задржао п целу ноћ певао би му Аделаиду Бетховенову, гледајући у месец. У осталом, Бог с њима, с вашим обожаваоцима! Нећу о њима сад да говорим. Ја се данас налазим у неком чудном, пола раздражљивом, аола узнемиреном стању због инсма. које сам синоћ добио и од кога вам шаљем коиију. Писмо је од једног мог старог пријатеља, с којим сам служио, доброг, али прилично ограниченог човека. Он је пре. две године отишао у иностранство и до данас ми ни једном није писао. Ево вам његова писма. Н. В. Он је врло деп Сћег А1ехЈз! Ја сам у Неапољу, седим пред прозором у својој соби на СМаја. Време је дивно. У почетку дуго сам гледао на море, потом ме обузе неетрпљење и изненада ми паде на памет сјајна мисао да ти пишем. Мене је, Бога мн, увек негато к теби привлачило. Сад ми се прохтело да се предам твоме закриљу, тако се то, чини ми се, каже на нашем узвишеном језику. А ево зашто ме је обузело нестриљење: Ја очекује^ једну жену, па ћемо заједно отићи у Бају, да једемо острице и неранџе, да гледамо како црномањасти чобани у црвеним калпацима играју епарантелу, сунчаћемо се као прави гмизавци — једном речи, потпуно се наслађавати животом. Мили пријатељу мој, ја сам тако срећан, да ти просто не могу рећи! Кад бих ја владао твојим пером — о! какву бих слику нацртао нред твојим очима; али, на жалост, ти и сам знаш, да сам ја човек неписмен. Та жена коју ја чекам и која ме ,је оставила.већ вите од једног часа да се непрестано трзам и погледам на врата, та жена мене љуби, а како ја њу љубим, то чак ни ти, чини ми се, не би могао опчсати својим красноречивим пером. „Ваља да ти речсм да је већ три месеца, како сам се с њом упознао и од нрвога дана нашега нознансгва моја љубав бива једнако сгевсћепДо, у облику хј оматичне аме, све више и више, и у овоме тренутку ушла је већ у седмо небо. Ја се шалим, али у самој етвај и моја иривезаност према тој жени, то је нешто необично, иадприродно. Замисли, ја са њом по готову и не говорим, неирестано гледам у њу и смејем се као луда. Седнем крај њених ногу, осећам да сам ужасно глуп, али и срећан, просто незаслужено срећан. Деси се кад што да ми енусти руку на главу.... ех, онда, кажем ти... Алн, у осталом, ти то не можеш ни иојмити, ти си философ и целог с Јога живота био си философ . Име јој је Нина, Нинета — како хоћеш; кћи је једнога овдашњег богатог трговца. Лепнп је, шта су све те твоје од РаФаела; жива је као чигра, весела, паметна, чак ми је и чудно, како се у мене, будалу заљубила; пева као птица, а очи „Извини, молим те, то је нехотична пауза. Учинило ми се као да су врата шкрипнулг! Не, не иде још, преступница. Упитаћеш ме чиме ће се све то свршита, шга намеравам да радим и хоћу ли дуго овде остати ? 0 томе ја ти још ништа не знам и нећу да знам. Нека буде што ће бити... Ако се тако непрестано застаје и размишља... ј

„Она је!... Трчи уз степенице и пева... Дошла је. Но, брате, с Богом! Није ми до тебе. Извини — ово писмо, све је она помрљала: ударила је мокрим букетом по хар ■ тији. У почетку мислилх је да сам нисао каквој жени, а кад је доанала да је писмо пријатељу — заповедила је да ти се поклоним и упитам, има ли у вас цвећа и мирише ли оно? Па сад, с Богом! Кад би ти чуо како се она смеје: ни сребро тако не звони; а каква је доброта у њеном гласу — и ноге би јој хтео нољубити. Идемо, идемо. Не љути се на будаласго мажење и позавиди твоме м. Ппсмо је било, разуме се, све умрљано и мирисало је поморанџвним цветом, два бела листа била су на хартијп прилепљена. То ме је писмо узнемирило. Сетио сам се свага бављеља у Нанољу. Време је било и тада леио, мај тек што је отпочео. Ја сам скоро био напунао двадесет другу годину, али нисам знао никакве Нине. Ја сам лутао сам, горећи жеђу блаженства, и мучном и слатком, дотле слатком да ми је она сама личила на блаженство.... Ето што ти је мл; дост!.... сећам се, ношао сам једном ноћу да се возам по заливу. Нас је било двоје, возар п ја.... а шта сте ви помислили ? Каква јо то ноћ била, какво небо какве звезде, како су оне трепериле и преламале се на таласима! Каквим житким капљицама преливала се и прскала вода под веслима, каквим је мирисом мирисало цело мор« — то но могу да опишем, и ако је моје перо „красноречиво". На сидришту је стајала велика Француска ратна лађа. Она је сва немарно блештала у црвеној светлостн; дуге пруге лепих боја : одбијајући се о ц осветљенпх прозора, пружзле се по тамноме мору. Капетан лађе давао је забаву. Весела музика доиирала је и до мене у ретким преливима; нарочито се сећам трилера мале влауге усред узвика труба; она је чини ми се, као леитир летела око мога чамца. Ја заповедих те пођемо лађи; два нугаоам обишао око ње. Женеке прилике промицале су норед прозора, брзо ношене вихром валса. Наредим веслару да возн даље, даље што вшпе у тамнину.... Сећам се да су се звуци дуго и намећући се хорили за мном. Најзад, они н8Јмреше. Ја сам стајао у чамцу и с немом тугом жеља рапшрих своје руке над морем... 0, како беше тада моје срце жалосно! Како ми* је тешко падала моја самоћа! С каквом бих се радошћу ја тада сав предао, сав..., сав, да је било коме предати се! С каквим горким осећањем на души падох ничице на дно чамца и као Репетилов замолих да ме возе куд му драго! А мој пријатељ још ништа тако није искусио. И с каквпм стањем? Он памећу располаже много мање од мене И он живи.., а ја... Није ме узалуд он назвао филозофом. . Чудновато, и вас такође зову философом !... Зашто нас је тако невоља окружила? Ја не живим... А ко је томе крив ? зашто седим ја онде, у Петрограду ? зашто траћим само дан за даном? вашто ве бих пошао у село ? По чему нису лене наше стспе? или се у њима не може одахнути? и. и је тесно у њима? жеља трчи »а саовима и кад је срећа, можда, тако близу! Решено је! Ја идем, идем још сутра ;>ко је могуће; идем својој кућн т. ј. к вама, — то је свеједно; ми смо двадесет врсти далеко једно од другога. НаштО се киселнти овде? И како да се раније тога не сетим? Мила Ма,-