Звезда

3 В Е 3 Д А

вр. 106

пример, да осушује пиштољине и баре... пишем о томе, како је сеоскс економска задруга „саслушала" и „предала у комисију" необично интересантан прилог под насловом : „прилог питању о уређењу свињарства", и ту још додајем, да се мора забележити и још један угешан Факт : у овдашњем интелигентном кругу, иницијативом њеног превасхоства жене вице — губернаторове, поникла је похвална мисао, да се у нашем малом граду оснује лруштво с циљем увођења у живот зправих и паметних забава...." С тим истим подругљивим осмехом одем и у племићски клуб, да као виолиниста судепујем у концерту јеч:!~>г вечера. И шта је с тим што сам посећивао тај клуб? Људи , којима припадам, и који се код нас нааивају интелигекција (без ироније, за разлику од „мештана"), не умеју да се „лрже". Не умем ни ја. Кад разговарам с трговцем, с официром, с протом, с чиновником, баш сам ј у немилом положају. Не умем да присвојим њихов тон, ] не умем с њима ни часа да проведем како ваља. Тако је ј било самном и навечерима клупским. Заморен једноветним зимњим животом, — службом, храњењем у јавној трпези, и досадним вечерима у својој мОмачкој собици, у којој увек мирише јефтин глицерински сапун, а сав се намештај састоји из једног с -ла, кревета, две три столице, и плетене корпе, — заморен таквим животом осећао сам се узбуђен у „госполској" атмосфери клупској. Био сам задовољан што су и(е упознали с породицом вице-губернатора и председнкка судског, с чиновницима неке „нарочите мисије," и с богатим мчадим спахијом Вечесловим, који зрло добро игра > аматерским позориштима.. Сви су они врло бујни, :веж , весели, живахни, и сви хоће неосетно да ти учине милост тиме, што се понашају према теби „својски, као према својем." У клубу је видно, светло, пространо, тамо су огледала, кадифени лсебл, тамо фини дувач мирише, живо се разговара. Што је најлепше, тада се не осзћам сувишан: свирао сам, као прави виолиниста, пијесу сетну, нежну, сличну колибровој песми; а другу пијесу, живљу од те, у темпу од мазурке, са одсечним повлачењем гудала и р\г ^ако, т. ј. испунио сам све, што свирач по шаблону ваља да испуни на једном концерту, и изазвао сам одобравање. Речју, прво вече моје у плелићском колу не беше ми рђаво. Али после већ сак као сирота и бескућник ишао из собе у собу, некако узбућен, а не находе^и одушке својој узрујаности. Тад се догоди и моје познанство са Сојмоновим. Сви су ми се допали : и лекар. др. Сојмонов, човек већ зрео, налик на каквог спахију, са сипњом, и валчк отуда, на човека, који се прејео ; и његова жена, разговорна „држећа" дгапде даше; и њена пасторка, 3; високе, лепа девојка с дивним тамно-плавим*очи»?. дугим трепавицама. — Зинице, ћерко, што си ти такс сањива ? — рече А." ксандар Данилић доводећи јој мене као забављача. Ев < сам ти довео још једног младожењу. Погпедај, може да се допадне... (НАСТАВИћЕ се) —

ЦВБТ11 Г ФРАНООА — Ји1ез С1агеие I — Киша пада, господин Франсоа, а ви хоћете да идете. Куда ћете сад ? — Ја морам изићи. — Ви не можете улицом ни крочити. Киша пљушти зсао из кабла. — Шта ! па како остали иду? — А је ли баш нужно да изиђ?те ? — Идем у цркву. — Зато се ви не бојите овога потопа, што идете на службу. — Дч, зацело, рече. Немојте се' чудити; данас су Цвети. Он извади из шпага леп, велики, сребрн сахат и погледа. — Добро, додаде имам још н^колико минута. Но, док пређе овај облак, ја ћу вам испричати једну историју. Боже мој ! др , и то моју, не додавајући ништа. Не бојте се, она неће бити дуга. У мојој се доби уме ценити време. II — Без сумње, поче г. Франсоа, ви се чудите што ме видите тако да одлазим, пешке, у оближњу цркву. Шта ћете ! вера је тако узвишена да је нисам хтео потпуно напустити, и, по мом старом убеђењу, ја еам сачувао веру у Гранчице. Сирота шимширова гранчице, ја те волим и држим те испод мога узглавња као свету амајлију, која ће ме сачувати од сваке несреће ! Ја идем само једанпут годишње у цркву и ту се молим. Заиста, овај час топле молитве много вреди. Јесте ли читали Безбожним'ву службу од Балзака ? Ја личим иало на тог безбожника. Ја нисам, као ни он, никад изостао са службе на Цвети. Чудновата ствар ! Ја имам већ шесет година, а чини ми се да сам још јуче био дете. Ја сам стар, па ипак толико пута сањам и мисгим да сам још непрестано дете. Та шта је лепше и пријатније него: бити мали ! Бити весео, трчкарати, смејати се за свашта, ићи из мајчина загрљаја оцу у наручја, од играчке до играчке, од цвета лептиру, од осмејгса дедина осмејку сунчевом. Бити мали значи бити срећан, а то је бити добар ! Док још бејах мали, моја мајка, коју сам звао мама (изговорите, господине, ово име без узбуђења!) — моја мајка водила ме је недељом у цркву. Али шта ме се тицала недеља! замене је постојала само једна недеља, Цвети! Ја сам знао само за једну службу, службу на Цвети. Тога се дана, обично, спремала једна лепа и велика грана од шимшира, украшена пантљикама, искићена бонбонама и малим црвеним јабукама. Дадиља је тада узимала ту грану и носила у цркву да се освети. Ја сам ишао гордо за њом и гутао очима диван плод са гране, захваљујући мајци за тако дугачак пут. Ах ! једнога дана моја мајка не беше спремила грану да се носи у цркву. Неколико дана после тога она умре и, те недеље, ја први пут обукох црне хаљине. Али, има ли жалоснијег одела од туге ! Човек га, по