Звезда

бр. 106

3 В Е 3 Д А

стг. 845

несрећи, облачи кад-кад у животу. Ваше нежности, љубави, илузије, надања сруше се, и, доцније, ово одело постаје непотребно. Са ло дугча задржи ову тугу за нзвек. III Било ми је двадесет година. у то доба двадесет година су били двадесет година а не 1 тридесет као данас. Ја сам свим срцем љубио једну од оних сиротих девојака, што вам Са потпуно предаду, не тражећи од вас ништа друго до вашу љубав. Рекли су ми, да такве девојке умиру без деце. Ја то незнам, а нећу ни да знам. Ах ! али ако је то истина !... Ја мислим да сам у животу волео само две жене : моју жену и сирото детг о коме вам говорим. Ова се звала Лујза. Веше дивна, али оиа као да то није знала; волела ме је много и знала је да и )а њу исто толико љубим. Ја сам јој често говорио : — Ми се нећемо никад раставити. — Ј р у то верујем више од тебе, одговорила би ми она. Али не мислимо на то. Кад се догоди несрећа... али сад је рано жалостити се због тога. — Каква несрећа ? И ја сам хтео да ^н&м... Али она се смејаше и ја не помислих виш«, да је за то питам. — Данас су Цвети, рече ми једног јутра. Ићићемо заједно у цркву. Сирота Лујза. 0-)а је мислила на освећени шимшир, јер је подсећаше, као и мене, на њену мајку. Идућег пролећа дознадох за ону несрећу, о којој ми је она говорила. Сирото дете је патило од грудне болести. — Видиш ли ову боју ? рече ми она, показујући своје образе. То је знак смрти. И она умре првих пролетних дана, говорећи ми : — Франсоа, не заборави да однесеш једну грану на мој гроб. Видиш покојници воле да се и на њих мисли. Те године моје Цвети беху веома тужне. Чудновата су ствар ти годишњи нразници ! Јесте ли приметили то ? Ви сте тога дана нерасположени, и, сећајући се тог истог дана V прошлој години, ви помислите: „Ах! како се смејах онда". „Како бејах ср!ћан прошле године," рекнете у сред ваше садање туге. После годину дана, ја се ожених једном честитом девојком. Нисам је узео ни са њене лепоте, ни богаства, већ једино због њеног доброг ;рца. Сећам се да једне недеље путовасмо у Лувесиан. Желели смо усамљен живот на селу. Коњи, што су нас возили, имали су на главама перјанице од зелених гранчица. — Ах ! узвикну Мадлена, зимзелен ! Фра^соа, па ми нисмо ишли на службу. Ја пребледих. — Да, ја сам заборавио, рекох. Боже мој ! А кад ме она уг.ита зашто сам тако потре^ен, одговорих јој : — Због једне заклетве, Мадлена. И ја јој причах о сворј мајци, ма да сам непрестано мислио на Лујзу. — У Лувесиану ћемо јој однети на гроб грану и помолићемо се Богу за њу, рече Мадлена, А ја сам <$е молио за њих

IV . Ах ! господине, како је гадно кад чокк остари Тада вам се чини, као да никад нисте ни били млади. Мислите ли ви, гледајући у моје смежурано лице, да сам ја могао кадгод љубити, а нарочито, бити љубљен? Ох ! Ја сам стар и душом и телом, Сиромах ја, шта ;е с тобом ? Где сте часови бујне младости ? Ја сам, посрћући ишао стазом живота, губећи једну по једку радост. Жена ми умре млада. Остадох сам. Нисам хтео да се поново женим. Моје несреће почињу кад и моја старост. Треба много, много времена па да их заборавим. Јецног јутра пробудио сам се са свим стар. Било ми је^ шесет голина. Ах 1 Боже мој! па ипак нисам умро. Ја ћу умрети, надам се, сам, као што сам и живео Не остављајте ме тој досадној самоћи Ја мислим да није рђав онај човек, који може увек остати у самоћи. Успомене су најбоље хранитељке, за које ја знам, нарочито онда, кад човек не може живети од нааања. Ја имам пријатеља : имам покојника. Данас су Цвети. То је њихов празник. Они ћз бити срећни. Ја их не заборављам. Ја не знам, у осталом, да ли је то њихов глас, али, тога дана, чујем као некакав ехо с неба. С неба! глупаче, ти се ниси навикао да гледаш тамо. Да, ја сам философ. Усбражавам да сам паметан. Сирота будало ! Ја сам, истина, срећан само онога благословеног часа када, недељом, на Цвети, слушам службу. Кад видим оне младе а*имширове гранчице, чини ми се да се и ја подмлади;;. Њихов ме мирис оживљује. Тада склопим очи и опет видим своју слатку и драгу прошлост... Ко зна ? можда је сва утеха у вери. Ко зна? можда ће ми ово празноверство у шимширове гранчице служити место религије. Ко зна ?... Доцније... Али, време пролази. Кишајош пада. Шта ме се тиче! Оне ме чекају, и ја морам бити на служби. Г. Франсоа се поздрави, изиђе, отвори кишобран и, по највећем пљуску, одјури у цркву...

Д. И. Ма —

критичка опажања Ив. Гончпрова (наставак)

Нацртавши Тушинову личност у колико сш могао р^змотрити нове озбиљне људе, признајем да је нисам свршио као уметник, и остатак о њој казао сам у наговештењима као о представнику праве нове снаге и новога рада у тада већ обновљеној Русији (1867. и 1868. када сам писао последње главе). Тешко је, рекао сам напред, и како ,ја мислим просто немогућно, сликати живот који се још није сталожио, где се форме његове нису утврдиле, личности

Чиним