Звезда

338

3 В Е 3 Д А

турама. Све то никако неби могло бити, да тамо нема ваздушних покрета, цикдона, барометареких депресија и свега оиог, што те појаве изазива у атмосФери наше Земље. На основу спектроскопских испитивања г. V о § е 1- а, који у томе пптању данас води прву реч, може се закључити : да је Марсова атмосФера богата воденом паром, али да се у другом погдеду и разликује од наше. То је важно сазнање, јер према томе можемо закључити, да су падежи о којпма је горе речено, одиста водеии и то воде у чврстом стању т. ј. то су падежи снега и депоновања леда. И даље, можемо известн нов један закључак : да су температурне прилике Марса, и ако је он даљи од Сунца, ипак истога рода као и на Земљи. А ако би температура Марса бида онако ниска, како је сматрају неки научници, онда би падежи на њему могди бити једино од чврсте угљене киседине. Оспм ових карактеристичних попдава у подарним предедима, ваља нам обратпти пажњу на још једну појаву. Поплаве се преносе на ведике даљине мрежом канала, који су канда главпо, ако не и једино средство за растурање воде по Марсовој површичи. Кише врло ретко падају тамо а можда и иикако ! Марсова је атносФера скоро увек ведра и чиста. По каткад се само опажају овде онде по какве мутне прплике, које мењају свој облик и место и врло се ретко простиру на веће површине. Сјајност и величина тих придика иочиње опадати од подне на тон месту Марсовом, а попова се повећавају пзјутра и у вече. Те прплике по свему су ире магле него ди обдаци. Климат Марсов у опште се равна са кдиматом нашег пданинског предеда за време деппх дана: дању је јака Супчана припека, ноћу пак јако зрачење (хлађење) површине у васионски нростор ; даље, настају ведике разлике између топлоте дана и ноћи, пзиеђу једног годишњег времена и другог. На Земљи се у висинама већ од 5000 до 6000 метара атмосФерска водена пара кондензује у чврсто стање у облику ситних крпстала, од којих се граде цируснп обдаци, а кишаи облаци развијају се и на много мањим висинама. На Марсу нак изгледа да се и не граде такви обдаци из којих би у опште могда киша падати. Једна Марсова година траје око 637 дана а једна годишња сезона око 159 дана, дакле је скоро два пута дуже него на Земљи. Код таквих окодности очевидно је, да расту и годишње температурне промене. На основу тога се и може објаснити појава грађења деда грдних размера (зимп) у подарнпм пределима као и оно отапање (дети) неизмерних количина снега.