Звезда

x р 0 н и к а

341

се са свим нова грана индустрије врења, на име производња пића надик на јужна впна из јечменог слада (мадда), која се зову малтовска вина. При томе се јечмена чорба изложи врењу са квасцем од токајца или шерија. јт. _д х.

Ал^охо^лно вренве без ђе<лија ^васца. Обично се сматра алкохолно врење као физиолошки процес, који се има искључиво приписати живим ћелицама што граде квасац. До душе је још год. 1858. М Траубе заступао мишљење, у својој теорији енцнма или Фермената, да врење производи неко беланчевипасто тело што се находн у ћелпцама квасца: ну ова се теорија не могаде експериментално доказати, јер се не могаде издвојити такав енцим из квасца. Тако је напуштена теорија енцима, и ако је њу заступао глас једнога Хопе-Сајлера. У најновије време успео је Едвард Бухнер да одвојп врење од живих ћелица квасца. Он је пзложио пиварски квасац, пошто га је напре растрљао и. за тим додао воде, огромном притиску од 400—500 атмосФера. Исцеђени сок, што га је тнм путем добио, представља бистру течност пријатпог мириса налик на квасиц. Овај сок показиваше важну особину, да је могао превести у врење угљене хидрате, као грожђани, тршчани, воћни и сладни глећер. Нанротив, при мешању са млечннм шећером и са раствором мапита не показиваше се развијање угљене киселине. Обе ове врсте шећера не прелазе у врење ни са живим квасцем пиварским. Какве је природе она супстанца у псцеђену соку, још није довољно расветљено; по свој прилицп је неко беланчевинасто тело. Бухнер је назпва за сада цимазом. До сада пзвршени огледи обећавају веома лепих носледица, јер се овај поступак исцеђивања може применити и за добијање садржаја из бактериских ћелица. Огледи ове врсте са патогеним бактеријама изазивају велика надања. Л. _Д х.

ЕТНОГРАФИЈА Па«да^1ије или иалалија, како се још чешће чује, реч је, која обележава народни обичај, за који не знам поуздано рећи : нити да ли је где забележен, нити колико му је пространство по осталим нашим крајевима. Знам само толико, да се врши у Сталаћу и свуда по околним селима. Обележје му је ово. На беле покладе, у прва сумрак, хитају мал не сви сеоски мушкарци од 7—18 година нанајближи вис, носећи у нарочито спремљепе виле или рогље читаве пластиће сена, сламе или ма какве огризине. Ту, на темену виса, сваки пали свој пластић. Сваки учесник палиллја, са запаљеним снопићем на рамену,