Звезда

кљизкевност — позориште

351

лебди пред очима сумореа јава и горка збиља једног несрећнога живота, коме смо до мадо час били равнодушни сведок, а коме ћемо, можда сутра, бити саучасник у борби, подношењу и страдању. Наравно, Нушић је овај замршени пробдем душе решио на свој начин, пустивши у уста своје јунакиње, да на концу живота и драме, при издисају несвесно цитира мисао песникову, шапћући : „Тако је мо _ рало бити к . А многи гдедадац, размишљајућн дуго од сваке руке о судбини несрећнеЈеле која умало што није ностала трагично лице, увиђа да је тако заиста морало бити. Из ове драме очито се испољава једна карактеристична црта : Нушнћ је пренео драму из живота пашега на позорннцу. Тај му је посао успешно испао за руком. Да то уради ои није проучавао стране писце, иего срнски живот. Тиме Нушић иостаје унеколико кажипут за нове сараднике на том пољу : с које стране да приступају невпдним путевима, што воде у замршени, бесмислени н извештачени живот друштва и на какав начин да расветљују тајанствену лабораторију духа људскога, у којој стоје елементи нпдивидуалног жнвота. Ти су извори на домаку нашем посматрању и проучавању. С тога нам Нушићева драма нзгледа не само српска, него, код неких чак и рођачка. И Милорад Гавриловић (који оваке улоге уме одлично изводпти кад хоће) не само да представља Љубомира Несторовића, него нам изгледа да је он сам главом тај Несторовић. Истпнски живот у драми толико је Фрапантан, да пам се по каткад почиње причињавати да нростор, што је пред нама, не представља позорницу, него је збиља нреко мере луксузно украшена одаја Јелинога будоара — у улици која нам је најближа. Еод нас је ово можда први срећан случај да се драма из живота прпкладно пренесе на позорницу : а гледејућн је па позорници оставља свеже утиске, као да смо је негде у животу пратили. По себи се разуме да јој ја те особине уписујем у иреимућство и добру страну. А то и за писца важи ... Пошто нам је нредочио тако наш живот, о коме ми сви тако мало рачуна водимо, са свима његовим јадима п прљавштинама, са свима глупостима и подлостима, ситницама и тежњама, ми, тек онда осетимо за тренутак, да се збиља находимо у загушној атмосФери која нам убија клице добрпх нарави и морала, која подгриза жпвот и уносн у породице и друштво мпоге рђаве особине, многе страсти и навике. Нушић је био срећне руке те је из те мијазматичне атмосФере изабрао једаи веома згодан мотив за драмску обраду : судар једне догме са најелементарнијом моћи душевном ; то је конфликт између дужности и љубави. Јела, кћи Јакова Недељковића, чиновника у лензији, а жена Ђорђа Ђорђевића, чиновника у дејству, има да ире-