Звезда

352

3 В Б 3 Д А

живи тај судар. Јела живп у браку с Ђорђем ; она мужа не води, алп га сноси ; тако наређује црква а п живот. И ко зна докде би то тако трајало, и како би се драма развпјала, док на нозорницу не избпја ионова један човек, којн јој је раније, пре пет година, пре него што драма ночпње разорио све ваздушне куле, а о коме је она и будпа и у сну сањала. Тренутак један — и осећаји усколебају младачку душу, њена је снест засенута. Како слатко и заносно звоне лепе речи и тепања, којима се она тако пожудно и страсно подаје! Погледп и уздаси муте јој нормалан ток мислп п представа ; алп се под дахом слаткпх речи и дахом с његовнх усана ова туђа жена осећа као опијена, као занесена ... али у заносу слаткога тепања са усана Љубомирових склизне једаа крилата реч ; тада у свестп блесне и затрепери . .. Гле, он понавља још једном ту реч : „Дужност!" Ала страховпто звонп и одјекује у дубинама душе њене ! Изненада, одједном растура се сумаглица у свести којајује опијала. Баздух као да се ветром ишчистио: то сад више није нежни драган; ни трага од оног запоса љубавног; пред њом је човек, који ју је волео негда, али којијује преварио, срамно слагао и оставпо ; а у душн се високо издиже једна прозрачна, светла прилика. — Дужност ! јест, дужност ! шаиуће она. И то је довољно да ономе, иод чијим би пољупцима и загрљајима у миљу најрадије издахнула, да томе показује врата, да га управо најури из своје одаје. После тога она осећа колико је немоћна за оваку борбу, колико је управо изнуђено и извештачено њено јунаштво, упорство и презпрање, колико је непрпродно то опирање; али, први пут она тек ипак излази као победплац и брижљпно избегава моменат где би могла да испољп, где бп управо требала да исиољп слпчну велпчину душе и појимања дужности. Што човек не жели, то му судба нуди. У породицп избијају страховите иепрплике, а оне воде Јелу право у нов сусрет са Љубомиром. Она је нринуђена да иде у тај сусрет п пде у провалу. Љубав, као највиша сврха живота, ломп све преграде, прескаче све препоне што их дужност иставља и ко је тај ко би јој, у значајпом часу кад она сзоју значајну реч збори, могао негледуш леђа окренутп ! ? У овоме је давле и Јелиио страдање: поред љубави прпкрада се п грех, јер ова љубав је грех п то досад чисто осећање бива деградирапо и обешчашћено. Док се то дешава она, истина, снасава свога мужа робије; али сама морално пропада, пропада без поврата. Јер, ма колико да је од неоспорне валгности околност што њен муж неће изићи у друштву као лопов, далеко је важнпји ужасан Факат да је она пред самом собом, у својим очима, морално ликвидирала, што је спасла на овако сраман начип част и образ онога, кога она не љуби, али за кога је ве-