Звезда

354

з в в з д а

да опа прећути свој тешки г^зех? — То би тек депо било! Зеате шта би то значило: кроз целу драму посматрамо жену, која се најиосле претвара у чудовнште. Неприродно и нелогнчно ! — Илн бисте хтели да се њен муж, Ђорђе, нокаже великодугаан и да јој учнњени грех опростп, јер она има ирава на то; пма права на то, јер не само што прашта свом мужу љегове неопростиве иогрешке , које закон казни, него га она чак спасава, а грех, који сама због тога чини, пије последпца страспе пожуде. Јела је могла очекивати опроштај; она га је и очекпвала; то смо и мп, публика, могли очекивати... али психологија пншчева је куд и камо дубља од иашег нагађања: код овог еминентно пресудног момента он спасава драму да не постане т. ј. да се не искрене у комедију... Да се ствар натоме свршила Јела би била карикатура жепе, драма би била промашена У осталом такво решење не би било излаз из оне душевне борбе, која је Јелу срушила, нити би било психолошки образложено. Неснпк нп најмање не треба да се каје што је учинпо да се, у најкритичнијем моменту, уз Јелу нађе револвер при руци. Овако представљена, како ју је песник изнео, Јела је остала оно што јесте и што треба да је — жена, којој у дубпни сањалачкпх очију и незнане душе треперн искра љубавп, којој копвенционалнн моралзабрањује да живи, алиижееа у којој је се унедрило осећање и уверење да част женска и достојанство вазда више свега стоје. Чим је то двоје дошло у сукоб — мир душе је поремећен, савест је узмућена, живот потресен. Ту страдају и једно и друго: љубав је онакажена н срозана до порока а дужност погажена. Не номажу више никаквн савети, ничија утеха, ничији опроштај; ту револверски метак изговара своју пресудну реч, јер тако треба да буде и тако мора бпти. У нашим очима тога тренутка Јела је оправдана без ичија правдања: она се спасла, јер је свој грех искупнла и ако по скупу цену сопствена живота. Психолошки је овакав карактер природан и нотпун, а драмски је добро изведен. Јела из једног страдања трчи у сусрет другом, већем: кроз целу драму вндимо како је сустпжу ударци које подносп њена част и њено достојанство. И куда је води овај низ непрестаних страдања? Још кад им се, при крају, придружи осећање бешчагаћа п скрханог попоса; кад увиди да се преварила у свима, па и у оном због кога је у грех загазпла, тада јој се замрачи у свестн и души: али изненада кроз тај мрак блесну једпа спасоносна мисао: ево излаза! И опа диже руку на себе. После тога се и мужу размекша срце и долази да над њом, док она нздише, постаје баналан, чак н одвратан, цитирајући последње Јелине речи, које не вређају толико њега, колико гледаоце, што је тако морало бити. Писац је погрешио што и