Звезда

КЊИЖЕВНОСТ

ПОЗОРИШТЕ

355

Ђорђу пушта у уста Јелине последње речи — љему је требао оставити да плаче над њеном п својом судбпном. Оваким завршетком догађаја Нушић се истакао као веома срећан конструктор драмски; јер једино оваким завршетком драма ова добија изглед једне лепе целине и савршеног дела и чини да се превиђају ранији омањи недостатци, којп се примећују у непотпуно израђеној личности мужа Јединога (г. Љ. Станојевић гаје перфектно одиграо) и Љубомира Несторовића. Недостатак је још и у томе, што се пом. Љубомир јавља као Лепз ех шаећјпа, посде пет година и то онда кад овима треба новаца; он изјављује своју стару љубав, која је доста комотна и јако личи на кокетирање или аФектацију. С друге стране Ђорђе мало ради и ако много узима из државне касе, а и оно што ради — нарочито његово рачупање на позорници, које је доста детињасто и сметењачки — прпказује нам га као човека недотупавна, каквог Јела и иначе не би могла волетп. Очигледно је да је песник сву своју студију обратио на главног чиниоца, на Јелу, да је психолошки појмп и драмски као карактер изведе. И Јела је неоспорно цептрални јунак драме и носнлац њен. Она је, са своја два атрибута душевна живота, што у судар ступају, вазда главно лице: и онда, када јој Несторовић, после толпког растанка, понова изјављује своју неугаслу љубав; и онда, када треба оца приволети да јој изда сестрин мираз у часу кад се сестра удаје; и онда, кад треба спасавати мужа од пропасти, срамоте и извесног затвора; и онда, кад јој муж, после њена греха, показује врата, па и онда, кад Ђорђе над њеним лешом јадикује. Једино што би се могло с разлогом иисцу пребацити јесте ово : догађаји се развијају Форсирано, безразложно нагло — Јела прима све ударце душн и савести без одмарања, једнеза друпша, управо на јуриш, те нам изгледа да их врши по нечијој ранијој наручбини. И онда још једна погрешка, која је и излишна и сувишна, а драмској радњи апсулутно нншта не доприноси : пошто је Јела издахнула, отац и мати .дотрче — пре свршетка комада — и над главом покојне кћери своје обнављају кукњаву, и том, инмало деликатном сценом, драма се свршава. Човек се мора питати: нашто све то? — Родитељи Јелини могли су за то време остати код куће, или је бар машиниста требао брзо да епусти завесу, чим је примјетио да они долазе. На крају драме ми се осећамо дирнутп и потресени, увиђајући да је тако морало бити. Улаз у смрт даје Јели излаза из тешког положаја, у коме се даље није могло живет А емрт нзравнава све људске рачуне. Тим поступком је узгред још нешто постигнуто: •еФакат, ма да гшсац није на њ нарочито рачунао.